Depresija,uzroci nastanka i liječenje

Depresija, uzroci nastanka i lecenje
Depresija je bolest raspolozenja koja zahvaca i tijelo i misli. Najlakse je upoznati depresiju kroz osnovne simptome:

* Gotovo obvezni simptom je nedostatak zivotne radosti ili barem smanjenje uzivanja u mnogim aktivnostima u odnosu na period prije bolesti.
* Osjecaj tuge ili zalosti koji nije uzrokovan nedavnim gubitkom. Bolesnik se nekada osjeca vise prazan nego tuzan, ili navodi da je istovremeno i tuzan i prazan
* Bezvolja, kao gubitak interesa za hobije i sve u cemu je bolesnik prije uzivao
* Strah se javlja kod mnogih bolesnika, najcesce vezan uz misli kako ce se nesto lose dogoditi
* Smanjenje sna, najcesce kao nesanica i rano budjenje, ali kod mladih osoba i kao pojacana potreba za snom
* Lose misli najcesce o bolesti, samoubojstvu i smrti
* Teskoce u donosenju odluka
* Niska energija i brzo umaranje
* Osjecaj krivnje, bezvrijednosti i bespomocnosti
* Stalne fizicke smetnje kao glavobolja, probadanja, zanosenje, kronicni bolovi
* Razdrazljivost
* Nemogucnost opustanja
* Gubitak tjelesne tezine ili debljanje

Uzroci depresije
Ponekad je depresija nasljedna bolest i javlja se u obiteljima, narocito bipolarni tip. I kod drugih tipova depresije najcesce saznamo da je netko od predaka bio tankih zivaca ili je bolovao od drugih psihickih poremecaja.

Svaki covjek moze oboljeti od depresije, ali kod ljudi koji su po prirodi emotivni, plasljivi, nizeg samopostovanja, oni koji teze podnose nepravdu i kritiku depresija se cesce javlja.

Izlozenost kronicnom stresu mijenja funkciju i gradju mozga i mnoge se depresije mogu objasniti akumulacijom stetnog djelovanja stresa. I tu konstitucija ima vaznu ulogu jer odredjuje pod kojim teretom i nakon koliko vremena ce se zivcani sustav slomiti.

Teorija o uzrocima ima na desetke, od virusne do psiholoskih sto govori da pravu jos ne znamo.

Ipak, nase znanje svakodnevno se povecava i nakon sinapse, upoznajemo membranu, jezgru i grane. Nije daleko dan kada cemo o uzrocima depresije pisati s vise samopouzdanja.

Dijagnosticiranje i lijecenje
Najcessce dijagnozu depresije nije tesko postaviti. Dovoljno je bolesnika pitati da li je tuzan, uplasen, bezvoljan i moze li se od srca nasmijati. Zato je neshvatljivo da je dvije trecine depresija nedijagnosticirano, nelijeceno, pogresno ili nedovoljno lijeceno.

I kada se prepozna da bolesnik ima psihicke smetnje nerazumno se daju lijekovi za smirenje i neki neuroleptici koji imaju samo kratkotrajan ucinak. Depresije se lijece antidepresivima !!!, a sedative i neuroleptike upotrebljavati kad za to ima opravdanja.

Uzalud je ocekivati da ce depresija proci sama. To se dogadja rijetko. Uzalud je ocekivati da ce se snagom volje, pozitivnim misljenjem, pobijediti depresija. Upravo su volja i optimizam nestali kod bolesnika i on je nemocan da ih povrati. Laicki savjeti bolesniku vise stete nego koriste jer izazivaju osjecaj krivnje i ukazuju da se bolesnikovo stanje ne razumije.

Upravo je duboko razumijevanje polazna tocka u lijecenju depresije. Treba imati nesto u sebi da bi se razumjela bolest koja se ne vidi i ne moze se izraziti brojkama.

Za one koji to ne mogu mozemo depresiju usporediti s dijabetesom. Kod prve je snizen serotonin, kod druge inzulin. Krajnje pojednostavljeno, ali dovoljno da se shvati poremecaj u kemiji tijela, na koji ne mozemo sami djelovati.

Zato postoje psihijatri koji o depresiji znaju puno vise nego sto pise u ovom clanku. Njima na raspolaganju stoje moderni antidepresivi s kojim je lijecenje depresije postalo uspjesnije, jednostavnije i s manjim rizikom.

Osim lijeka bolesniku i treba dati dio sebe, svog razumijevanja, suosjecanja i vjere u izlijecenje.



Naslov jedne price mi je dao ideju za ovu bolest modernog vremena kojoj pogoduje klima koja vlada medju ljudima,trka za bolji zivot, nedostatak vremena za druzenje medju ljudima, sve veca izolacija u svojim domovima, cilj mi je da clanovi iskazu svoje ideje za borbu protiv depresije, mozda ce nekome ovo mnogo znaciti.



_


Unutrasnji glas
Zivimo pod velikim stresom, neko vise neko manje, ali svejedno, takva su vremena. Depresija je prevashodno bolest emocija a one se dele na:
1. Primarne emocije (radost, zalost, strah, gnev)
2. Emocije koje se odnose na culnu stimulaciju npr. bol, uzas, odvratnost,
uzivanje
3. Emocije koje se odnose na samoocenu npr. sram, ponos, osecanje
krivice
4. Emocije koje se odnose na druge ljude (ljubav, mrznja, sazaljenje)
5. Emocije koje se odnose na procenjivanje (humor, lepota, cudjenje)

Depresivni bolesnik moze dosta toga i sam da uradi za sebe. U tom smislu evo nekih saveta sta stalno treba imati u vidu:

1. Da donese odluku da se menja. Kod depresivnih bolesnika inteligencija
nije ostecena tako da bolesnik moze da shvati da mu njegovi dotadasnji
modeli ponasanja ne donose mnogo radosti vec ga dovode u tuzna
raspolozenja.
2. Da smanji prohteve svog idealnog-JA i da ih svede na granice koje se
mogu ostvariti.
3. Volite sebe. Osmislite sebe. To ne znaci biti narcis ili egoista, vec voleti
svoju organizaciju zivota.

Svakome od nas desavaju se nemile situacije na koje razlicito reagujemo ili nas pogode lose vibracije nekih ljudi i budemo uznemireni. Moderan pristup resavanja takvih tegoba uglavnom su tablete. Alarmantna je cinjenica koliko nas narod koristi razne anti-depresive.
U sustini, licno, funkcionisem tako sto uvek osluskujem sta se desava u meni i mom okruzenju. Trudim se da cujem prirodu i uspostavim harmoniju sa njom. I pre svega, svojim organizmom, jer i on pripada prirodi. Sigurana sam da moderne bolesti, recimo gojaznost, celulit, psihicke traume, nastaju zato sto su ljudi izgubili kompas i ne znaju na kojoj su strani sveta, u kakvom prirodnom okruzenju. Kad bismo vise slusali svoje instikte, lakse bismo se lecili od mnogo cega. Nametnuti civilizacijski tempo ucinio je da taj unutrasnji glas potisnemo, cak i da prestanemo da verujemo da mozemo sami sebi pomoci ukoliko uspostavimo harmonican odnos s prirodom. Neko je rekao "covek misli ponekad, ali oseca uvek".

Depresija jeste, kao shto si na pochetku napisala, bolest.
Tachno je da savremena medicina ima odlichne antidepresive i da se mnogo napredovalo u lechenju ovakvih pacijenata.
Bitno je reci da niko od nas ne zna koliki mu je prag tolerancije i shta moze u zivotu da ga '' izbaci iz ravnoteze''.
Bitno je, kao i kod svake bolesti, pokushati da se sprechi da do nje i ne dodje, ali...
Ako se pojave prvi simptomi, o kojima smo chitali gore, shto ranije pocheti sa lechenjem. Antidepresivi imaju dug period ''privikavanja'', mozda sam loshe rekla, ali organizmu je potreban period od 3-6 meseci da bi ti lekovi pocheli zaista da deluju. Postoje i josh hiljadu stvari koje treba da budu pratioci tim lekovima. Naravno da treba otkloniti uzrok nastajanja takvog stanja, ulazeci postepeno u problematiku.
Ali, ne treba se zavaravati, depresija je dugotrajna bolest i teshko se lechi... Tu postoje periodi poboljshanja, koji su ponekad veoma nezahvalni..
Kod ljudi koji boluju od depresije, javljaju se suicidalne ideje.. Zelja za samoubistvom je ponekad toliko jaka da oni to kriju od okoline. Ako je pomeshana sa strahom, oni traze pomoc.. A ponekad kad naidje period poboljshanja i paznja okoline ''opadne'' , to bude momenat koji je oboleli chekao, pazljivo smislivshi nachin, i izvrshi suicid.
Ova bolest trazi srpljenje, med. osoblja, porodice pa i samog pacijenta.. Dosta truda, razumevanja, volje i snage treba da se ulozi da bi se uspeshno savladala ova bolest koja nije nimalo jednostavna.
Mi zivimo takvim tempom da svi imamo poneki simptom ove bolesti, ali bolest nastaje kao skup simptoma, i nashe je da se borimo da sprechimo sve riziko faktore koji mogu da dovedu do nastajanja takvog problema... Vishe smeha... pokushajte da kroz zivot idete sunchanom stranom ulice, za pochetak

Mi smo zemlja koja je verovatno svetski rekorder po broju izdatih antidepresiva, sedativa..mirne duse bi se mogli zvati i Bensedinija, no jos uvek se odlazak kod psihijatra, narocito u manjim sredinama smatra krajnje "chudnim" (Pandan ,svaka zena koja poseti ginekologa =abortira, muskarac psihijatra=lud)Po onome sto smo svi preziveli poslednjih 15 tak godina,zaista je tesko ostati normalan.Ratovi, inflacija , opste stanje nesigurnosti, beznadja, tranzicija-sve to ostavlja svoje tragove.Pogledajte samo crne hronike u novinama, odsek ubistva-samoubistva,nasilinicko ponasanje-kod svakog drugog slucaja ce stajati i recenica"....proveo je neko vreme na ratistima"Uopste nismo svesni koliko ljudi sa postraumatskim stresom hoda ulicama-a njima je veoma malo potrebno da "puknu".Susedna Hrvatska broji te slucajeve na hiljade, i sama Vlada cini dosta na programima rehabilitacije u drustvu.Nasa ne cini nista-zato vecina ljudi se odlucuje na samoterapiju, narocito od pojave privatnih apoteka,Efekat ovakvog tretmana je samo trenutan, jer je zabluda da ta grupa lekova ne stvara zavisnost-jer stvara. Koliko puta ste samo culi za nekog svog poznanika(cu) Ne znam sta je sa Perom, (Mikom, Marom), ne vidjam ga nigde, kao da se nesto povukao...Budite sigurni da je u pitanju neka od depresija...Depresija koja se ne leci, a taj proces je dugotrajan, i mora biti kombinovan, prerasta u manicnu fazu-a onda su ti ljudi opasni i po sebe, i po okolinu...no da ne budem iskljuciv, da je tako samo kod nas.....nije,,,Isto tako pogadja i razvijena drustva, mislim da je prosle godine proglasena i najrasprostanjenijom bolesti covecanstava (ako se ne racuna karijes, koji je ipak mnogo manje opasan) Moje savet svima-ako osetite bilo kakve znake, ili vasa okolina primeti promene u ponasanju-potrazite strucnu pomoc.Ne kazem da ce mnogo pomoci-ali cete biti bar pazljivo saslusani.Mnogima je i samo to potrebno...

Danubius, potpuno se slazem sa Vashim mishljenjem.
Taj postraumatski stres je veoma opasna stvar o kojoj se veoma malo zna i skoro ne obraca paznja..
Nagomilani stres, prikriven depresijim , koja predje u maniju, tj. chak u jedno veoma agresivno stanje... Kazu: bio je tih, povuchen, neprimetan, a onda ''napravio chudo'' puneci crne hronike.
Ili bio je dobro dete, tiho, ''ziveo u svom svetu''...
Samo zalosno je shto drushtvo nema neko prihvatljivije reshenje, o kome smo gore chitali.. Oblast Psihijatrije je tabu tema nasheg drushtva i u poslednje vreme se dosta radi na destigmatizaciji ovih ljudi, koji su , na zalost , margina nasheg drushtva....

Zna se...ali se svesno precutkuje.Zbog politike, naravno..jer kako priznati da imamo na hiljade ljudi sa znakovima PPS-a , kada Srbija nije bila u ratu? (secate se verovatno te floskule) Strucna javnost vristi do neba, lekari ,sociolozi, objektivni novinari...no, nisu slusali ni njihova upozorenja.Poznata vam je nasa bahatost( Vijetnamski sindrom, sta nas briga, daleko je Vijetnam ...)Dosli smo do toga da pacijenti fizicki napadaju lekare i medicinsko osobje -i sta se desilo?Obecanje da ce im se dati status "lica na sluzbenoj duznosti"-od cega nije bilo nista (kao i o obecanju se njihove plate dovedu na pristojan nivo) Nazalost, znam lekare koji su depresivniji od svojih pacijenata..Dok se ne promeni drustvena svest u ovoj zemlji, depresije ce odnositi svoj danak , ma kako mi to zvali , ili pokusavali da sakrijemo Spadamo u zemlje sa najvisim stepenom suicida u svetu, i ne treba biti mnogo pametan da se otkrije zasto..

I ja znam lekare koji su depresivniji od svojih pacijenata, sestre nisu
Ovo ispade mnogo depresivna tema
E, zato i postoje sestre...Shalu na stranu, ali one su te koje provode najvishe vremena sa pacijentima. Upravo to im daje mogucnost da primete neshto shto redovna vizita mozda ne vidi.. One su te kojima pacijenti isprichaju svoje ''tajne'', osecanja, muku... To osecanje pripadnosti, kad je covek nemocan, uplashen onoga shto mu se deshava, koje oni osete u stalnom kontaktu sa sestrom, mnogo je znachajno za pacijenta i sam tok njegove bolesti. Ponekad samo gest moze mnogo da nam kaze, tako da je sestrama posmatranje veoma bitno u poslu.
Sestra mora da ima empatski stav, ali njena blagost, razumevanje, spremnost da saslusha mora stalno da se oseca.Zato, sestre ( a i ostali ) osmeh na lice.

sonia je napisao/la:I ja znam lekare koji su depresivniji od svojih pacijenata, sestre nisu
Ovo ispade mnogo depresivna tema
E, zato i postoje sestre...Shalu na stranu, ali one su te koje provode najvishe vremena sa pacijentima. Upravo to im daje mogucnost da primete neshto shto redovna vizita mozda ne vidi.. One su te kojima pacijenti isprichaju svoje ''tajne'', osecanja, muku... To osecanje pripadnosti, kad je covek nemocan, uplashen onoga shto mu se deshava, koje oni osete u stalnom kontaktu sa sestrom, mnogo je znachajno za pacijenta i sam tok njegove bolesti. Ponekad samo gest moze mnogo da nam kaze, tako da je sestrama posmatranje veoma bitno u poslu.
Sestra mora da ima empatski stav, ali njena blagost, razumevanje, spremnost da saslusha mora stalno da se oseca.Zato, sestre ( a i ostali ) osmeh na lice.

Slazem se potpuno...Sestre su te koje "nose" sluzbu-i vise puta izvuku i deblji kraj, jer su one prve koje stupaju u kontakt sa pacijentom.Posto ovde pisemo o depresiji, dakle o psihijatriji ,gde je ipak posmatranje bitan deo lecenja- vizita bude i prodje-sestra je ta koja ostaje.Neretko su cak i strucnije (iskustvo) od lekara sa kojim rade .Isto tako se desava da im pacijenti vise veruju, i vise se za njih vezu, od rukujuceg lekara.Iz tvog teksta se moze zakljuciti da si iz "struke" (sestro moja po budzetu &strukovnom sindikatu) pa pokusaj zadrzati taj osmeh i kada primis sledecu platu..(EEEE, to je vec razlog za depresiju ) Tema je ozbiljna , ali sudeci po odgovorima-ljudi nerado govore o tome...

Danubius,smejem se ja i kad primam platu, ma umirem od smeha
Tema je ozbiljna, a ljudi nerado govore o tome, hm.... Mozda ne poznaju tu temu dovoljno pa ne mogu. Mozda bi mogli da nam napishu bar shta ih chini depresivnim i kako se bore protiv toga? Ha....
Evo ja cu prva za pochetak:
--depresivnom me chine tmurni dani, dnevnik, dnevne novine, ljudi koji ''bistre'' politiku i '' sve'' znaju...dosta za pochetak...
--lechim se tako sto spavam kad su tmurni dani pa ''lumpujem nocu'' izbegavam dnevnik sem vremenske prognoze, chitam mesechne novine, i druzim se sa ljudima koji vole da se smeju...
ajd' sad neko drugi

Posto nema drugih...DNEVNIk me je ,u vreme TV Bastilje, cinio ne depresivnim, nego i ozbiljno agesivnim .Pojava pojedinih likova mi je izazivala prave psihoticne epizode, sve sa psovanjem(pa i pljuvanjem , ozbiljno) , bacanjem stvari na ekran...Kada je konacno pala, pomislih, evo, na putu sam izlecenja...Onda je za direktora televizije postavljen Aleksandar "Pijanic " ( ) Lobotimija se nastavila, ispiranje mozga takodje ...samo su metode drugacije-kohabitacija, preambula, legalizam, tranzicija....Ako ovo ovako nastavi(a ima tendenciju) pola Srbije (i to pametniji deo) ce kao modni detalj nositi onu simpaticnu koshuljicu sto se zakopcava nazad, sve sa onim slatkim kajsicima...ti bar mozes ponesto da prespavas...Plata za zdravstvene radnike je sutra (kakva slucajnost, pred izbore) ....iznos na ceku nepromenjen...Bar da se nasmejemo posle ponedeljka, sta mislis? Ili cemo zapasti u 5 -to godisnju ciklotimiju iz koje nas vise niko nece moci izvuci??

Glasam za osmeh od ponedeljka

evo ja nisam medicinska sestra ,ali dnevno sam u kontaktu sa najmanje 10 osoba kojima je potrebna moja pomoc.
To su mahom mladi ljudi koji su zagazili u razne vrste depresija,ali kako se izvuci?
U zadnje vrijeme imam mlade ljude koji su " bili" puni ambicija,ali sticajem okolnosti te ambicije su se rasprsile kao balon od mjehurica.

Ustanova u kojoj ja radim (socijalna ustanova) omogucuje ljudima laksi put do rijesavanja njihovih problema uz nasu maxsimalnu pomoc.

Dugo godina sam se maxsimalno trudila da pomognem ljudima koliko je moguce,da ih izvucem iz depresije saslusavajuci ih satima,danima i mjesecima,da bi nesvjesno i sama upala u neku vrstu depresije.
Sve te slucajeve uzimala sam osobno.
Za njih rjesavalo se u pozitivnom smislu,za moje radne kolege bilo je zeleno svjetlo da mi uguraju jos vise "tezih" slucajeva,a ja ?
Ja sam se sjebala!
Otisla sam kod psihologice na razgovor.
Taj razgovor trajo je svakodnevno po dva sata,citavih mjesec dana.
Zena je izvukla sve iz mene,dala mi dobrih savjeta,podrzala me u mojim zeljama opstanka .
Onda sam shvatila da sam i ja od krvi i mesa,a ne od drveta i betona.
Od toga je proslo 3 god,uspjela sam svoju depresiju otjerati daleko od mene i bez vjecnih ljekova i ljecenja,tako da i dalje radim svoj posao koji volim,ali ne uzimam sve k´ srcu.
Dakle cuivajte se depresije i svega onoga sto bi vas do nje moglo dovesti.
Svjet ne mozemo okrenuti kako bi mi zeljeli,ali sebe sjebati mozemo svakog trenutka.

Ovca _bi na ovo rekao...komunikacijo, samo ti lezi na divan, pa da vidimo sta mozemo uciniti ,hehe... Salim se (i izvinjavam Sonia, nisam mislio da se sprdam sa ozbiljnom temom) Sve sto si navela, je tacno.Uspeh kod ove vrste bolesnika i treba da bude zasnovan na timskom radu, u trouglu porodica-medicinska sluzba -socijalna ustanova.Depresija, sama po sebi je specificna po povlacenju bolesnika u sebe, cesto i u neki svoj imaginarni svet, u kome se naposletku i utope...Cest je slucaj i kod onih koji rade sa tim ljudima-u zelji da pomognu, zaista se nesvesno unesu u bolesnikov svet, pa i sami postanu zrtve beznadja, frustracije, tuge...Profesionalizam jeste profesionalizam, ali smo , pre svega , svi ljudi...dakle , podlozni stresovima, emocionalnim udarcima, rezignaciji...Mozda je recept u onome sto kaze moj prijatelj psihijatar..."Ja kada izadjem iz firme(bolnice) zaboravim sve...do ponedeljka..Pecam, lovim , izadjem...inace bih davno vec i sam poludeo od svega sto vidim i cujem" Mozda je to recept----dozirana empatija, no ne znam da li se to zaista moze sprovesti u praksi..Valjda svako ima neki svoj odbrambeni mehanizam ...

Psihijatar ostavi sve iza sebe do ponedeljka, hm.....
More kazu da sa godinama i mi ''dobijamo'' neki procenat od nashih pacijenata
Peca, lovi.... nije losha antistres metoda, ali shta ako nishta ne upeca?!
hahahahahaha, ode na onaj divan... hahahahhaa
Empatija se vremenom uchi, komunikativna je to osetila na svojoj kozi, hvala Bogu sve je dobro proshlo,ja sam samo plakala i sazaljevala, ali uspela sam da se ''sachuvam''... Pronashla sam nachin ( ne pecam, ne lovim )... gledam na stvari, dogadjaje, zivot uopshte sa lepshe strane. Znam da je teshko tako, ali moze... verujte..
Uspela sam ja da se ismejem chak i na jednoj sahrani! Jao, sad ce da pomisle, ova ima vishe % nego shto priznaje..! Ma jedan drug imao nadimak Krtica i nije ga voleo..Mi na sahrani nekoj, kad na nekom vencu pishe: pokojniku od tetka Katice, traka se nekako posavila i chita se Krtice...Morali smo da se smejemo... Juche smo se smejali shto nam se pokvario video bim ...hahahahahaha ( nije htela nozica da mu izadje , pa okce samo ''zmirkalo'') hahahahaha
Danas je lako biti depresivan, zato pronadjimo nachine da se odupremo tome....
Nash time je nashao metodu za ljude obolele od ove vrste bolesti a ujedno i za nas same...pisacu

Znate li da je najdepresivniji dan u godini ponedeljak najblizi 24tom januaru...ove godine je to bio 26.januar

Godinama sam bio nervozan (neurotičan). Bio sam plašljiv, depresivan i ohol. I svatko mi je govorio: Ti se moraš promijeniti. I svaki bi mi rekao kako sam neurotičan. Bili su mi već dosadni, i ja sam im obećavao i mislio sam se promijeniti, ali nikad nisam uspio pa koliko god sam se trudio. To što me je najviše boljelo, bilo je da mi je najbolji prijatelj uvijek govorio kako sam neurotičan. I on je uvijek ponavljao, da se moram promijeniti. I njemu sam obećavao, pa opet nije od toga bilo ništa, to nikad nisam uspijevao. Tako sam se osjećao bespomoćan i zarobljen. Jednog mi dana reče on "Ne mijenjaj se! Ostani kakav jesi!" I nije važno, da li ćeš se ti promijeniti ili ne! Volim te, onakvog kakav jesi. Tako neka bude" Te riječi su zvučale poput glazbe u mojim ušima. "Ne mijenjaj se, ne mijenjaj se, volim te...". I ja sam se otpustio i postao sam življi, i gle čuda nad čudom - ja sam se promijenio. A sada znam da se nisam u istinu mogao promijeniti, dokle nisam našao nekoga, tko me zaista volio, bez obzira da li ću se promijeniti ili ne. "Volim te" "rado te prihvaćam onakvog kakav jesi" kad se nekome reče onda njemu ili njoj čini neobično dobro. Biti voljen bez preduvjeta i pretpostavki omogućuje život pun smisla. Ako se netko osjeća voljen i ljubljen onda može velikodušno darovati svoj život, može se zauzimati za ljude a da uopće ne gleda što mi to donosi. Ne odbacujte sebe govoreći kako ništa ne vrijedite! Dopustite si biti voljeni! Prihvatite sebe takvi kakvi jeste sa svim svojim vrlinama i manama!

Anthony de Mello