Dusa i karma

Duša i karma

Duša
Taj pojam podrazumeva onaj deo čoveka koji je stalan i koji preživljava smrt njegovog fizičkog tela. Alegorički, taj pojam može da se odnosi na samu suštinu nečega. U religijskom, duhovnom i ezoteričkom žargonu, ta reč se koristi u svakojakim značenjima koja često čoveka dovode do konfuzije.
Duša obično podrazumeva onaj deo čoveka koji je permanentan u smislu opstanka nakon fizičke smrti i specifično pripada jednoj određenoj individui a istovremeo ne i nekoj drugoj. Na primjer, jedan ‘organski portal’ ili ‘pre-adamični čovjek nema dušu u tom smislu, iako bi kod njih mogla da postoji neka vrsta ne-individualizirane animirajuće energije na mestu gde se normalno nalazi individualna duša. S tim u vezi, ta vrsta duše se smatra fragmentom grupne duše iz 2-gog denziteta.

Ukoliko duša egzistira u jednom takvom smislu, onda ona može bi manje ili više razvijena. Ukoliko postoji, može se desiti da ona nema mnogo upliva na to kako čovek živi svoj život. Ona većim delom može da spava, što se obično i događa i kao takva je odvojena od doživljaja uma i tijela. Ovde se možemo poslužiti onom starom gnostičkom Parabolom o Kočiji, u kojoj se čovekovo biće poredi sa jednom kočijom, odnosno, konjskom zapregom, gde sama kočija ili kola, simbolizira čovekovo fizičko telo, konji predstavljaju njegove emocije, osećanja i strasti; kočijaš predstavlja jedan intelektualni sklop koji je sposoban da rezonuje (Ličnost) a u kočiji se nalazi i jedan putnik, koji je ujedno i njen gospodar (Duša). U svom normalnom stanju, cijeli taj sistem bi trebao da bude u jednom besprekorno skladnom odnosu i perfektno da funkcioniše – kočijaš drži uzde čvrsto u svojim rukama i upravlja konjima i kočijom u pravcu i na način koji mu gospodar nalaže. Međutim, u praksi je stvar prilično drugačija jer putnik u kočiji spava a kočijaš koji se nalazi u nekoj vrsti transa smatra da je on gospodar kočije. Tako on putnika u svojoj kočiji nije ni svestan ili je zaboravio na njega.

U tom smislu, u nekim gnostičkim učenjima smatra se da bi kočijaš trebao da se "probudi" tj. poveže sa svojim višim centrima, te tako stekne uslove za povezivanje sa svojim – "istinskim Ja", gospodarom (putnikom u kočiji), koji bi se tek tada razbudio i preuzeo upravljanje kočijom tj. čovekovim bićem. Tako, s gnostičkog aspekta, na kočiju, odnosno, kočijaša, gleda se kao na nešto što ima potencijal za razvoj ili napredak a ukoliko se taj potencijal ne iskoristi, kočija veoma lako može završiti u provaliji. Čini se da je čoveku potrebno da prethodno ostvari određeni stepen razvoja svog bića, prije nego što se njegova duša ‘usidri’ u njemu kao jedan svestan gospodar misli, osećanja i fizikalnosti.

U sklopu filozofije new-age pokreta, pod dušom se smatra sve ono što se podrazumijeva kao svest i namerno napušta tijelo, dozvoljava astralno putovanje, proizvodi vidovnjačke efekte itd.. Za razliku od toga, učenje 4-ti Put traži načine da se prvo duša dovede u telo, ukoliko ona postoji. Duša prvo treba da preuzme vlast nad svojom vlastitom inkarnacijom od svih sila ličnosti, bioloških i drugih, koje normalno upravljaju telom, odnosno, koje upravljaju celom "predstavom."

Međutim, duša tu nije potpuno odsećena, nego se manifestuje u smislu povremenih impulsa svesti, dubokih emocija, osećaja nekog dubljeg smisla u svom životu itd. Čovjek je tu, iako ne pod direktom upravom svoje duše, još uvek odgovoran za sve svoje postupke. Prema uobičajenom stanju stvari, duša ipak mora da karmički plati za sve greške i štetu koju je čovekova ličnost napravila, mada ona nije bila ta koja je njome upravljala.

Možda je to razlog zašto u vezi s tim, Gurdjieff kaže: "Blagosloveni je onaj koji ima dušu; blagosloven je i onaj koji je nema; ali tuga i jad će zadesti onoga koji ju je imao u sebi u začetku.'

Čak i u sklopu učenja 4-ti Put, duša nema fiksno značenje. Tu se ona nekada pominje kao astralno telo a u nekim slučajevima se tvrdi da ju čovjek mora sam proizvesti iz ‘sirovih materijala’. To onda podrazumijeva opstanak nakon smrti. Međutim, ako je duša napola izgrađena, onda ona može da se zaglavi u "limbu", jer se ne može razgraditi a ne može se ni inkarnirati u ljudskom tijelu.

Za vrijeme jedne inkarnacije, duša može da raste a može i da se ‘smanjuje.’ Ona nije nepokretna ili nepromjenljiva. Upuštanje u magiju u smislu upravljanja višim spiritualnim silama da bi se nešto dobilo na zemlji može npr. da ošteti dušu. Duša nema vezu sa čovekovim intelektualnim kapacitetom, fizičkim čulima ili fizičkom kondicijom, ali se čini da, da bi se ona inkarnirala, DNA u fizičkom telu mora na neki način da bude kompatibilna s njom. Interakcija duša-DNA može takođe da bude dvosmerna ulica, gde DNA u jednu ruku predstavlja preduslov, a u drugu, duša utiče na nju svojim prisustvom, te je tako na neki način može i modificirati.

Čini se da reči duh i duša imaju veoma usko ako ne isto značenje, mada se ponekad upotrebljavaju u različitom kontekstu. Ponekad riječ duša ima značaj emocija. dok riječ duh podrazumeva nešto generalnije. Tako neko može da oseća nešto iz dubine svoje duše ali ne i iz dubine svog duha.

Karma
Na Sanskritu, ta riječ znači - ‘dejstvo/delovanje.' Koncept i interpretacija karme su uglavnom ujednačeni u većini raznih ezoteričkih učenja. Generalno rečeno, ta interpretacija podrazumijeva jednu ‘odgovornost’ duše za sve njene postupke i to se obično odnosi na mnogobrojne životne vekove. Glavni princip svega toga bi trebao biti – ‘što seješ, to i žanješ.‘
Međutim, s tačke gledišta ezoteričnog učenja 4-ti Put, kojeg su prenosili i promovisali Gurđijev, Uspenski, Moravjev i drugi, karma u svom pravom smislu, nema nikakve veze sa ovim današnjim, ‘običnim,’ ili ‘vanjskim’ čovekom, koji s tačke gledišta tog učenja nije ništa drugo, do jedna ‘reaktivna mašina’. Tako se tu ni ne koristi pojam reinkarnacije u pravom smislu te reči, nego se kaže da je čovekov život jedan film, koji se neprestano – ‘ponavlja’. Dakle, tu se radi o jednom neprestanom mehaničkom ponavljanju jednog te istog života, sve dok čovek ne uspe da izađe iz tog ‘filma’. Tako, tek kad čovek prestane da bude jedna ‘reaktivna mašina’, odnosno, prestane da se ponaša kao jedna obična posledica delovanja spoljašnjih uticaja, kad on postane svestan i izgradi svoje biće u dovoljnoj meri da izađe izvan područja dejstva Zakona Slučajnosti, te onda pređe u domen Zakona Izuzetka, - on tek tada stiče uslove da uđe u onaj pravi ciklus inkarnacija i tek tada postaje podložan delovanju karme. Dakle, prema ovom učenju, ni karma ni reinkarnacija ne važe za tzv. “vanjske ljude”.

Kad čovek uspostavi vezu sa svojim – istinskim Ja – on onda “preživljava” fizičku smrt i održava se u jednoj prepoznatljivoj kohezivnoj formi, koja ima svoju slobodnu volju i nije više neka obična ‘reaktivna mašina’.

Naravno, prema 4-tom Putu, velika većina današnjih ljudi ne ispunjava ove uslove. Stoga se u Četvrtom Putu ni ne troši vreme na objašnjavanje koncepta karme, nego na tehnike Rada na Samom Sebi, da bi se postigli uslovi za “preživljavanje” fizičke smrti, nakon čega bi principi reinkarnacije i karme počeli da važe u njihovom pravom smislu. Moravjev tako piše o – ‘principu ponavljanja’ – koji reguliše život “vanjskog čovječanstva”. To uključuje neku vrstu prenosa određenog karmičkog tereta iz jednog “filma” u drugi, ali se tu ne radi o istinskoj reinkarnaciji u smislu da čovjek može svjesno da izabere gdje će se roditi i s kojim ciljem. Uspenski je takođe dosta teoretizirao na tu temu – ponavljanja. Gurdžijev je govorio da nešto kao što je svesna inkarnacija može da postoji ali da to nema nikakve veze s čovekom ovakvim kakav je on danas.


***
Najednostavnije tumačenje ide otprilike ovako - tu se radi o tome da se “loša dela” vraćaju onome koji ih je počinio na takav način da počinilac može sam da uvidi svoje greške i da odbaci jedno takvo ponašanje. Tako bi se tokom nekoliko života sve kretalo prema jednoj perfekciji, istini i opštem dobrostanju, ili – harmoniji, što bi se reklo. Međutim, ukoliko se okrenemo oko sebe ili pogledamo unazad kroz istoriju, ne možemo naći ništa što bi moglo podupreti jednu takvu teoriju.

Prema nekim drugim teorijama, principi karme dozvoljavaju da se čovek evolutivno razvije uz pomoć dva puta, OPS i OPD (koje smo do sada već mnogo puta pominjali). Dakle, kad bi karma stvarno funkcionisala onako kako je mi normalno tumačimo, onda onaj ‘OPS Put’ verovatno ne bi ni postojao, a evidentno je da on – postoji, te bi možda ovdje moglo biti neke istine. Međutim, kako onda karma deluje kod individua jakog OPS naboja? Sa “zadrškom”?!? Neki tvrde da ih ona ‘pusti’ (ili im bar ‘ne smeta’) da se popnu do nekog od gornjih spratova, te se oni onda odatle sunovraćaju u primarnu materiju, ili što bi se reklo, udaraju nosom u “patos” (1. denzitet), što se takođe može interpretirati kao – “naplata” karme!?!

Činjenica je da se individue jakog OPS naboja mahom nalaze na visokim pozicijama u ovoj našoj oblasti postojanja i da odozgo stvaraju uslove za patnju većine ostalih. Činjenica je da ovi dole pate mnogo više od njih. Moglo bi se reći i to da dobri ljudi pate mnogo više od zlih, ovdje i sada. Postoje i činjenice koje ukazuju na to da - ne samo da se ljudsko društvo ne popravlja u smislu neke humanosti, nego da upravo srljamo ka ambisu i da je ljudske humanosti sve manje i manje na ovom svetu, a o nekoj unutrašnjoj ili međusobnoj harmoniji ne možemo ni razgovarati. Znači, kad bi karma stvarno funkcionisala po onom svom teoretskom principu i imala one efekte koji joj se pripisuju, onda bi se očekivalo da stvari idu na bolje!?

Mislim da s humane tačke gledišta, karma nema neku svoju prirodnu funkciju da napravi ovaj svet boljim, kako se to obično smatra. Čak i njegovo dovođenje u neku ravnotežu u ovoj našoj oblasti postojanja je prilično dubiozno, jer postoji dosta elemenata koji ukazuju na to da su “sile mraka” nadaleko nadmašile sve ostale sile, tj. da one ovdje preovladavaju. Doduše, možda postoje oblasti postojanja gdje je egzistencija mnogo, mnogo lepša ili bar - lakša, pa im tako mi predstavljamo onaj uteg na “negativnoj” strani “vage”, te u tom smislu održavamo “ravnotežu” u nekom širem kontekstu Svega Što Jeste?!?

Isto tako, ako bi neko “činio dobro” samo zato da bi bolje prošao u karmičkom smislu, to bi takodje podrazumevalo određeno “varanje” ili zloupotrebu ovog koncepta. Ukoliko je krajnji cilj određene vrste ponašanja nekog čoveka, sebičan po samoj svojoj suštini, u smislu – “da bi on na kraju nešto dobio”, onda to takođe nema veze sa OPD sustinom bića i postojanja.

“Stvari ne dolaze onima koji su pozitivno orjentisani, nego kroz samu suštinu čovekovog bića.” [Ra]

Takođe se čini da postoje ne samo individualne nego i grupne karme. Kroz neke kanale dosta se priča o karmi Atlantide, koja je kako se čini dostigla vrhunac u OPS smislu, te tako i samu sebe uništila, a navodno, - i narodi mogu imaju svoju grupnu karmu. Postoje i neki podaci da se prije nekih 80 hiljada godina nešto slično desilo i sa tzv. planetom Kantek (“petom planetom”) odakle su stigli Arijevci!? S te tačke gledišta, ako se čovek i može “osloboditi” svoje lične karme, može li od grupne? Čini se da i na ovom području ima dosta magle.

Rudolf Steiner je takođe dosta pisao o individualnim i kolektivnim karmama. On je tvrdio da se čovjek može da kreće kroz određena stanja iz života u život, gdje se jedna intenzivna mržnja u jednom životu, može da pretvori u bol i patnju u drugom životu, a onda da se u narednom životu to može da manifestuje npr. u smislu nedostatka inteligencije. (tzv. ‘progresija stanja’). Isto tako, ljubav u jednom životu pretočila bi se u zadovoljstvo u drugom itd...

Sada se postavlja pitanje, da li čovekova duša može biti podložna zakonima karme, kad se u situaciji u kojoj se mi nalazimo, ona većinom ništa ni ne pita. Ličnost (kočijaš) upravlja telom (kočijom) a da u većini slučajeva on duše (gospodara) nije ni svestan? Da li se duša onda može smatrati odgovornom ukoliko ‘kočijaš,’ usljed svoje ignorantnosti i nepažnje, strovali ‘kočiju’ u provaliju?!

Onda imamo podatak da se ličnost kao takva stvarno gubi nakon fizičke smrti, a ono što ostaje je duša. Šta se to onda inkarnira i šta je to što je podložno karmi? Čini se da još uvek niko nije uspeo ovo precizno da definiše.

Budisti tvrde da se čovek sastoji od 5 supstanci ('skandhas'). Čini se da su oni Gurdžijevi ‘vodonici’ nešto slično tim budističkim ‘skandama’. Prema njima, za vreme svog života čovek može da stvara razne ‘kristalizacije’ i potpuno ili delomično formirana ‘viša tijela’ koja su u stanju da opstanu nakon fizičke smrti, te tako da nastave sa daljim doživljajima, uključujući i inkarnacije.

Ove ‘skande’ se predstavljaju kao ‘talasni paketi’ u ‘Moru Samsare’, koje u širem smislu podrazumeva ovaj zemaljski svet gde dolazi do njihove inkarnacije. Tako su neki od tih ‘energetskih paketića’ izražajniji ili veće kohezije od drugih, te oni kruže između inkraniranih i diskarniranih stanja. Tu ne postoji neki striktan ili stalan identitet odredjene individue, mada dolazi do prezervacije određenih njenih ‘kristaliziranih’ crta i njihovog postepenog stapanja, te pojačavanja ili naglašavanja određenih ‘frekvencija’ u tim “talasnim paketićima skandi”. Karma bi se ovdje mogla uporediti sa zakonima fizike koji upravljaju propagacijom tih talasa između inkarnacija. U nekim slučajevima, jedan takav celovit ‘paket’ može imati i jednu određenu meru ‘slobodne volje,’ te koristiti zakone fizike ili karme tokom svog razvoja, bilo da se on odvija ovim ili onim pravcem.

Na kraju se može reći da između budističkih i Gurđijevih ideja postoje određene paralele.

Postoje takođe i neke indikacije o ‘karmičkim vezama između nekih ljudi’, kao i nekim ‘potencijalno pozitivnim’ aspektima karmi.

Na kraju, čini se da karma ipak postoji a kakav je stvarni “mehanizam” njenog delovanja, to je još uvek nepoznanica.