Snovi i secanja-Blog jedne Uobrazene

Teško je pronaći reči za Zemlju Reči...

Teško, zato što je od suprotnosti tkana...

Radost i seta skrivanja i razastiranja, svima, ali i tek ponekom... Ili samo NEKOM... Upravo stoga što priče nisu na prodaju, ali se iz duše poklanjaju...

I, koliko što nisu važne reči komentara, toliko je svaka, opet, dragocena. I ne treba u njima tražiti veliku, sveprisutnu istinu...

Lepota je skrivena u oku posmatrača, a čarolija reči u srcu čitaoca...

MAMIHLAPINATAPEI

Na jeziku naroda Ognjene zemlje mamihlapinatapei znači “gledajući jedno drugom u oči uz nadu da će onaj drugi učiniti ono što oboje žele, ali se nijedno ne usuđuje da to uradi”.
To je ujedno i najkraća priča na svetu.

Jin i Jan

Učeći od pametnih ljudi o životu i poslu čula sam dosta o moći podsvesti i varljivosti svesti. I mnogi, veoma uspešni čak, govorili su da ne treba da govorim reči koje počinju sa “NE”.

Na taj način, kažu, deluješ negativno na svoju podsvest a time i sam postaješ negativan i uskraćuješ sebe za čitav svet mogućnosti koje zbog negativnog stava nećeš primetiti. I dugo sam priznajem verovala u to. Kao dete koje opčinjeno mudrošću roditelja slepo veruje. Još kad vidi da ono čemu ga uče zaista i deluje.

Međutim, čemu onda služi reč NE? Ako je toliko negativna, loša? Zašto postoji? Kakav bi svet bio bez reči koje počinju sa “ne”? Lepši? Pametniji? Moguće… Sasvim je moguće da je to tačno, ali verujem da bi bio i užasno dosadan, užasno predvidiv, užasno sterilan i konačno lišen čitave jedne galerije univerzuma i jedne lepote…

NEverovatne lepote, NEobičnih predela, NEzaustavljivog duha, NEočekivanih prilika, NEzamenljivih prijatelja, NEzaboravljenih trenutaka, NEžnih sećanja, NEiskusnih koraka, NEsigurnih drhtaja srca, NEizrečenih misli, NEdoživljenih snova, NEmogućih misija… NE, NE, NE, ne odustajte od reči NE jer ona čini nas ljude ljudima. NEmojte biti robovi doktrina i iluzija, jer, ponekad umeti reći “NE” čini Vas Čovekom. Ni manje hrabrim ni manje pametnim, ni manje pobednikom. Ne je “Da” u ogledalu, kao Jin i Jan, samo zajedno čine celinu. Samo zajedno i u ravnoteži čine život Životom.

Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota.
Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočarenjem, ma kako teško ono bilo.
Ivo Andrić

Uobrazena je napisao/la:Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota.
Sama činjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da nije suviše skupo plaćena jednim razočarenjem, ma kako teško ono bilo.
Ivo Andrić

Bravo

Kako se čuva ljubav…

Želim te voleti, a da te ne ograničavam;
ceniti te, a da te ne obescenim;
prihvatati te ozbiljno, a da te za nešto ne privežem,
doći tebi, a da te na to ne prisiljavam.

Želim te pozvati, a da ti ne postavljam zahteve;
nešto ti pokoniti, a da time ne postavim neka očekivanja:
odeliti se od tebe, a da bitno nisam zaboravila;
iskazati ti svoje osećaje, a da te ne činim za njih odgovornim,
informisati te, a da te ne podučavam;
pomoći ti, a da te ne povredim;
brinuti se za tebe, a da te ne želim skučiti,
da se veselim zbog tebe,
onakvim kakav jesi.

Sa papirica

Neznost mi nije prava strana,

grubost ne zelim mi biti mana

ostrinu smatram stitom neophodnim,

dok pogled macem u borbi s nemogucim

rec... rec je slicna buzdovanu

a korak mi povecava vlast pri pomeranju...

i dok ja merim, zamisljam, napadam...

vec davno ja sam osvojena i... i tebi sva pripadam.

Sustina

Ne, nije sve u tome

i nije sve u vazduhu

i nije sve u zemlji

i nije sve u vatri

i nije sve u knjizi

i nije sve u svemiru

i nije u stvari nista u svemu

nista od onoga sto zelim

nista od onoga sto trazim

nista od onoga sto trebam

nista od onoga sto hocu

sve je u stvari u tebi

i vazduh koji disem

i reci koje pisem

i voda koju pijem

i kosmos u kome zivim

i vatra pod kojom gorim

i sve sto je u meni... sve je to u tebi!

Svako novo, i uspešno delo stvara ujedno i novog neprijatelja kako delu tako i autoru. Da bi čovek bio omiljen svima, treba da bude pravi mediokritet.

Oscar Wilde

Cutanje

Cutanje koje veruje u neizrecivo i crte na dlanu u kojima biju otkucaji cistog srca...
Dok se mape prostiru i putevi granaju, duse jedna drugoj putuju.

Lakoca zivljenja

Osvrnem se i sama ponekad unazad, tražeći tajnu lakoće sa kojom su se stvari “dešavale”, sa kojom smo uzimali život u ruke, i onda kad to nije bilo lako. Prijateljstvo...sa tugom u srcu, i ponosom što smo bili deo jedne priče, priče o zivotu, pobeđivanju straha, srcu ,prvim simpatijama.Činili smo to, mladalački, svim srcem ne štedeći sebe. Bilo je lako.

A onda su došle ruzne devedesete i kako su odmicale, sve češće počeli dolaziti trenuci kada je izgledalo da se sve urotilo protiv mene i ne bih mogla reći da sam svaku bitku umela dobiti, ali sad znam da sam mnoge izgubila jer sam zaboravljala - put srca. Gubila sam čak i kad sam dobijala, ne sledeći staru mudrost da nije važno pobediti, već je važno ne izgubiti (sebe).

To je bila cena. Škola se plaća, ovako ili onako, i danas, taj period mi deluje kao dug iscrpljujući trening, teži od svih koje sam imala, posle koga mogu jasnije shvatiti značenje puta srca.

Izgubiti to, a živeti, tek je pola života.

Obojena noc

Da je to bio nemi film, lako bi posmatrač zaključio nešto sasvim drugo, jer je mrak nudio samo siluetu njegovog lica, zabačene glave i otvorenih usta. A on se zapravo smejao. Veselo, dugo, ne hajući za još pedeset ljudi u autobusu.

Par trenutaka ranije, pre samo nekoliko sati, dva tri pitanja zaustavljaju pokret kojim se pripremao da sluša muziku sa svog mp3 plejera. Bio je dan, prepun boja, i tišine, na početku pedesetak kilometara dugog niza reči i, na drugom kraju, smehom zvonkim kao glissando obojena noć.

Srecna Vam nova 2009 godina!


Srecna Vam Nova 2009 godina i neka bude prva u kojoj cete vise nego dosad misliti i na druge, i u svakoj narednoj godini mislite bar malo vise na druge nego sto ste cinili u prethodnoj… nista ne kosta, a nekome ce vec znaciti… i bicete bolji ljudi cak iako i ne odete nikad u crkvu.

Sto napisah ovo, pitate se verovatno? Zato sto sam se setila vremena kad nam novac nije znacio nista, vec neke druge stvari u koje smo verovali, koje se novcem ne mogu kupiti. Dok to osecate, zivi ste.

A dream you dream alone is only a dream
A dream you dream together is reality
Yoko Ono

Jos jedno razmisljanje

Jesen je, kasna jesen, vreme prošlo za sve planove i poslove, zimnica je odavno pripremljena, svadbe odsvirane, tihi mir samo pred onu jednu ludu noć istu kao i sve ali kojoj su ljudi dali tu navodnu moć, da, kao nešto ona menja. Tada u ponoć poželeću da moje srce nađe put do tvog, da moje najdublje nade postanu nešto šta se udahnuti može, pa makar, makar taj vazduh bio rezak kao polarni vetar, ja ga želim jednom početi disati, da ispunim pluća njime, da me opije kao mlado vino i da se nikad ne otreznim.

Pričala bih ti u noćima koje želim za nas o sebi, o svojim snovima i strahovima, o jednoj devojcici željnoj sveta.

U mojim je dečijim očima ceo svemir stao, ja sam ga još pre rođenja, izgleda, upila u se, i nekad za vedrih noći zastanem, putujem ka zvezdama, letim, dok su mi stopala cvrsto na zemlji, planeta me ljubomorno ne da.

Miris jedne plave kose sam upila još tada, sanjajući kako se sa njom borim protiv nepoznatog neprijatelja, i nikad me plavo nije tako ošamutilo kao kad sam tvoju dušu osetila.

Pricala bih ti o tome kako te volim. A čini mi se da sam ti skoro sve već rekla. Onda pogledam to “sve” i liči mi na par kovanica u dnu dečije kasice i nastavim ubacivati nove nežne reči, uživajući u zvuku koji prave dok padaju jedna preko druge, oblikujući moj san i dajući mu formu opipljivu i naizgled stvarnu za naše nedorasle umove koji nisu kadri pojmiti tajne srca.

Znam da ima jos onih kojima bi moji dodiri prijali i cije bi me telo u trans bacalo. Znam da bi mnoge zategnute tetive zadrhtale kao strune pod mojim dodirima i poljupcima, ali ja sedim na obali gledajući druge kako ih love, i ne osećajući potrebu da im se priključim. Negde na plavom platnu u mojoj svesti tvoji bunari netremice zure u mene i miluju moje oči, smeh mi odzvanja kao ksilofon u ušima, dok me izmaštan miris daleke kose opija sa svakim gutljajem slatke kafe.

Pa tvoje lice, stomak, tvoja linija poput senke zauvek su uokvirile jedno kasno leto i jednu samotnu jesen u kojoj sam nebrojeno puta tumarala kao skitnica ulicama nepoznatog grada, gazeći lišće, ostavljajući na tlu tragove stopala utopljenih u baricama, i prelazila mostove koje ne poznajem sanjajući te naslonjenog na svakoj ogradi. Koliko sam samo puta, naivno, znam, očekivala da skočiš pred mene i kažeš “juhuuu” i nastavljala dalje osmehujući se jer sam te na tren tako živo videla.

Sanjarim, da, o tome kako je gledati zoru koja se pomalja iza tvojih grudi, koju muziku stvara tvoja griva kada po jastuku polegne. Sanjarim o vatri ...

Maštam o pulsu dvadesetih, o osećaju koji samo vojnik u jurišu ima kada se predaje sudbini i ne oklevajući da dovrši svoj naum ide dalje, o hrabrosti da se život u svoje ruke uzme, priželjkujem da probudim onog hrabrog ludaka u tebi i da zaslužim da me takav zavoli i ne pita za cenu, da se ne žali na loše vreme već da pusti srcu da ga vodi.

Maštam o stvarima koje možda nikada neću doživeti, da se ne bih plašila treska ogledala i sedam godina nesreće koje donosi, da se ne bih plašila prejake pogrešne reči koja će onaj fini konac što nas vezuje preseći.

Čeznem da naučim da pišem da ti iskujem najleše pesme i da ih na sve svetske jezike prevode i dive se tvojoj lepoti uklesanoj u njima, čeznem da moji prsti dobiju moć da glinu i kamen u živ oblik pretvore - kakve bih samo skulpture tada stvorila ponavljajući tebe i moja najtajnija osećanja prema tebi u njima. Ljudi bi ih gledali i u njihove oči bi se zauvek selili tvoji oblici, tvoj smeh uklesan u kamen i tvoja nežna duša i najoštrijoj ivici bi dala smisao.

Ne umem to i beskrajno sam tužna, što samo obične reči znam, a nisu mi dovoljne da ti pokažem šta si od mog života napravio, kakav si mu smisao dao i koji si mu smer prstom iscrtao.

Ova noc definitivno traje duze

Pre mesec i po dana započeh pisanje ovog posta. Sećam se samo da sam na umu imala da nam pomeranje časovnika daje jedan sat više te noći. Ostao je samo naslov.

I ova noć traje duže. Nervozna sam i razocarana. I pitam se da li sam ja luda ili je svet lud.

“Takve stvari”, kaže mi prijateljica danas, “spadaju u onu kategoriju gluposti protiv kojih se apsolutno ničim ne možeš boriti. To je genetika. To su karakteristike ličnosti….Zao mi je sto se grizes i jedes. Nemoj. Promeni ugao.”

U pravu je. Večeras sam promenila ugao. I nije to došlo iznebuha, sakupljalo se to poodavno. Dosta sam pisala o osecanjima, sada ću pisati o strasti. Strasti sa kojom živim od kad znam za sebe, sa kojom radim sve, i koja me ne napušta. Pisaću o onome u šta verujem i u šta veruju oni sa kojima uživam razgovarati. Možda smo svi mi, ja i oni, ludi što verujemo u Bolje u ovoj Srbiji, ali bar je lepo biti sa sebi sličnima.

Vi koji se prepoznajete u ovom postu, posetite opet moje postove. Vi koji se ne prepoznajte u ovom postu, verovatno ste sa one strane koja me je nerazumevanjem nagnala da ono šta mislim, pišem javno. Jer, ja u to verujem. I znam da sam u pravu. ne, nisam skromna - znam da sam u pravu.

Zakucala kriza...(Majstorstvo)

Ritam bubnjeva nagoveštava opasnost. Novinari pune stupce napisima o krizi. Ekonomski stručnjaci daju astrološke prognoze o astronomskim kursevima EUR. Vračaju. Izgovaraju naučene parole: “niko ne može predvideti razmere krize”. Svet je uplašen. Svet - da. Menadžeri nemaju pravo da budu uplašeni.

Oprostite gospodo menadžeri, poput generala koji celog života prima platu da bi se spremao za rat, i od koga se očekuje da kad se rat i desi ne ode ekspresno u penziju i da ne može da nema odgovore, ni vi nemate pravo da nemate odgovore i da budete zbunjeni. Sad je trenutak da pokažete koliko vredite. Sada nemate vremena da se spremate i čekate. Sad morate reagovati. Majstorstvo se dostiže kada niti grešite niti oklevate. Ako se želite odbraniti sada morate napasti. Najveća greška koju sada možete uraditi je da postavite cilj - “opstati”. Pasivna odbrana dovešće vas samo do poraza. Morate iskoristiti svaku priliku, svaku šansu, svaki dan. Ako ne znate kako sada da se borite sa krizom, počnite učiti.

Ovo je vreme za ratnike. Menadžere sa srcem. Lidere. Kriza će proći šta god vi činili. Gde ćete tada, kada prođe biti, to zavisi samo od vas. Niko osim vas sada ne može uliti nadu ljudima. Ako se bojite i ne znate šta da radite, prepustite mesto onima koji znaju.

I jos malo dosadjivanja

Kinezi reč kriza pišu sa dva ideograma - jedan znaći “opasnost”, a drugi “dobra prilika”. Ok, ovo nije baš sasvim tačno ni u duhu kineskog jezika, ali odslikava mogućnost da se i u najtežim trenucima može sagledati čak i mala šansa. Šansa ma koliko da je mala, daleko je od nečega šta treba ignorisati. Jer, šanse imaju običaj da budu trenutne, sakrivene i nestalne. Ako je vi ne iskoristite, neko drugi možda hoće.
A kako se zaista piše “kriza” na kineskom? Sa dva ideograma koji se čitaju wei ji.

wei znači “opasnost” ili ”rizik”,

a ji znači “šansa” ali i “kritična tačka”

U realnosti, kriza se kao tumači kao “situacija koja je dosegla vrlo tešku i opasnu tačku” , ali to nikako ne umanjuje mogućnost da ista dva znaka pročitate i kao “opasnost i šansa”. Kako ćete tumačiti krizu, zavisi od vas. Uglavnom, većina nas ćemo preživeti ovu globalnu krizu, neki sa manje neki sa više ožiljaka a neki će i zaraditi. I pritom ne mislim na one koji se bave kriminalom. U kojoj grupi vi želite biti?

Hteli to sebi priznati ili ne - to zavisi samo od vas i ni od kog drugog!

hvala ti na linku M.
sad moram na vecheru sa mojim timom iz firme........chitatju sutra kad budem opushten......sad je vremenska kriza

tematika se mozhe generalizovati i postaviti kao kriza u bilo kom segmentu zhivota
pa bash se u tim trenucima odvaja zhito od kukolja (ili sam to preoshtro rekao......mozda nije kukolj svako ko ne mozhe da se nosi sa krizom ali svakako nije ni zhito)
manager-i imaju mnogo prilika da se pokazhu i pre krize, tako da kad dodje ta kriza (u mojoj firmu nije doshla, naprotiv!!!) oni su vec pokazali svoju sposobnost, pa je u tim trenucima samo potvrdjuju
ALI!
nisu menadzeri ti koji treba da vode narod!
ne, narod vodi sebe tako shto bira menadzere.....bira vlast, bira predsednika, bira ministre posredno tako shto bira stranke
pa u svakoj firmi ljudi biraju menadzere, ne biraju se menadzeri sami
postoji neka procedura po kojoj se bira menadzer, neki ljudi sprovode tu proceduru, neki ljudi su propisali tu proceduru, neki ljudi su odobrili tu proceduru
ako nisi zadovoljan menadzerima pa ti uradi sve ne bi li ti postao menadzer
ili cemo mozda da sedimo i da kukamo kako su nam menadzeri loshi? ok aj da kukamo svi....sudbina brate ebga! najlakshe je na sudbinu
dakle svi smo menadzeri svog zivota (gde se bolduje ovo?)
kad kazem menadzer - mislim neko ko rukovodi i upravlja u bilo kom segmentu zhivota

a kinezi i shanse?
paaaaaaa ok shansa je da ako nisi imao prilike da pokazes sve svoje sposobnosti da ih pokazes u doba krize
to je shansa
ali realno da ti kazem.......teshko da nisi imao shanse nikada pa et bash tada ces da se istaknesh kao vodja
da bi bio lider morash imati iskustva u tom poslu, morash biti lider prvo u dobrim vremenima da bi ispekao zanat
znash kako ne mozhe drugoligashki fudbaler da se odjednom istakne na finalu svetkog kupa kad josh nije dao gol ni OFK-i
sve je moguce ali to je vrlo retka situacija

Znas, skrin, kriza je tu, globalna i vreme je za akciju a mnogima ni uzroci nisu jasni. Sa aspekta država, razlozi svakako moraju biti prepoznati da bi se mogla voditi pravilna ekonomska i monetarna politika, ali iz ugla biznismena potpuno su nebitni razlozi. Oni koji se bave biznisom rade jedan operativni deo posla unutar ekonomskog sistema i ne treba da se bave, a pogotovu ne sada, strateškim pitanjima države. Valja sanirati posledice po sopstveni biznis i omogućiti redefinisano i uspešno poslovanje i u uslovima krize.

Novogodisnja zelja

Zelim Vam da sva svoja prijateljstva ozivite do te mere da im mozete stisnuti ruku.
Srecu u svim Vasim poduhvatima.
Zatim, da Vas ljudi ne gledaju cudno dok hodate ulicom i cinite im se srecnim.
Zatim,ako imate nesto da kazete, uradite to GLASNO.
I izazivam Vas da ukoliko niste okitili svoju jelku,ucinite to danas.

Ajd sad odoh.Ljubim Vas sve.

Moji dani

Evo, stigla i zima. Hladno je. Unutra je jos uvek toplo i nezno i sigurno kao u majcinoj utrobi. Problem je sto moram ponekad izaci i suociti se sa svetom.
A tamo dole je tako mirno...
Gledam ljude oko sebe,odkud ja ovde,sta ja radim ovde. Objasnjavam im, ali niko ne razume gde je sustina. Tako su povrsni. Ne znaju sta rade ali njima je lepo, veruju u to sto ne znaju. A ja koja prevalih toliki put, i mislim da nesto znam, uopste nisam sigurna
da sam u pravu. Dvoumim se da li da im se prikljucim pa da budem slepa i da mi bude lepo ili da nastavim mojim putem...
A onda se zamislim i to traje.
I svi dignemo sebi spomenik medju onima s kojima provodimo svoje dane. Deo nas uvek ostane. Onaj deo koji smo drugima dali. Onoliko ljubavi koliko smo podelili zauvek nekog greje.

Kada bi snovi, misli i zelje dostigle brzinu svetlosti njihova bi masa tezila beskonacnoj.
Da bi nase misli, zelje i snovi dostigli brzinu svetlosti potrebna im je beskonacno velika energija.
U tom slucaju nase misli, snovi i zelje sa beskonacno velikom masom proizvele bi totalnu gravitaciju i sve u svemiru bi navukli na sebe......
Ali to je ono o cemu sanjamo u osnovi. U takvom stanju mere su beznacajne...Nema pravog vremena i nema pravog prostora

Hvala na postu,COVEK ZVER:))

Nema na cemu

kisses for you

Tri stavke u igraonici

Da li je zivot bas ono sto sam isplanirala ? Bacaka nas levo, desno, od nemila do bestraga. Od polarnih noći negde na severu Skandinavije do vrućih afričkih peskova. I jednom shvatiš da je planeta samo jedna igraonica u kojoj nema milosti. Zakoni igre su svugde isti. Prepustila sam se slučaju neka me on nosi. Gotovo da sam postala hodočasnik, koji vuče noge po pesku i blatu i kamenu i snegu života. Svugde postoje zli , dobri, bezlični i ostali.
A sve to u potrazi za srećom, i evo šta na kraju zaključih:
za sreću je potrebno samo tri stvari: NAJBOLJI PRIJATELJ, LJUBAV i OSMEH. To je suština, ubedjena sam da bez ove tri stavke ne postoji srećan čovek.

Razmišljanje o bilo čemu navlači na sebe nepomirljivu mržnju glupana, neznalica, slabića, praznovernika i iskvarenih ljudi koji se svi s visoka izjašnjavaju protiv onih koji u stvarima žele duhom spoznati ono istinito i temeljno. No, i ako su mudri opravdano rekli da ne valja stavljati bisere pred svinje ne treba imati straha što će oni biti izgaženi. Već prva kiša spraće blato sa njihovog pomućenog sjaja i iznova će blještati svojim večnim svetlom za sve koji imaju lepotu u svojim očima.

Aristip

Nije bitno sta ljudi vide - nego sta misle da vide
Nije bitno sta ljudi cuju - nego sta misle da cuju
Nije bitno sta ljudi dozivljavaju - nego sta misle da dozivljavaju
Nije bitno sta ljudi osecaju - nego sta misle da osecaju

Negde izmedju tame i mraka

Ponekad sam tako sama i zaleđena između tame i mraka koji bi samo da me usame.Spasilac uvek naiđe kasnije i ne retko brdo zlatnih suza niz lice slije. Cega se plašiš? Prirode ili same sebe?pitanje postaje tada dušmanin u mestu spasa kojeg sam toliko dugo čekala u nizu... mislima zapalim u tom trenutku štapić otrovnii pustim olovku da pleše obmotanu dimom...

Slusam taj zvuk klopotnice i puštam sebe, puštam, otpuštam dušu da sama izabere...mada znam, ona je nevina i mlada, puna nemira i čak i sada nakon ovih godina pitam se, opet se pitam, šta mi je?

Sto li je razum otišao baš sad, baš sad na odmor? Nadam se, pak, da se vrati i namesti mi srce radi shvatanja svih ovih ljudi i osećanja. Zavidim velikom satu što mi svetli...i oseća se lepim ali ne traži i ne želi ga milovati.Mrzim tad to moje ljudsko... taj osećaj koji mi fali, i koga tražim u svaka dva tuđa oka... ali ga nema mrzim i kraj, možda baš zato nastavljam lutati, jer ga se plašim i ne želim, ne želim stići...hoću... da jurim, gledam, hvatam, osećam, pipam, hodam, nasmejem, zasejem... odgajim i potom pobegnem!