POEZIJA ILI LIRIKA

Poezija ili lirika je naziv za književni rod u stihu i prozi (pjesma u prozi). Poezija je vrsta književno-umjetničkog izražavanja i plod je iznošenja pjesnikove unutrašnjosti, njegovih misli i raspoloženja. Nastala je u starogrčkoj književnosti iz obreda posvećenih Meliku (vladaru), u kojima su se pjesme izvodile uz pratnju glazbenog instrumenta lire.


Isse al sam pametan )))

Pero Zubac

Mostarske kiše





U Mostaru sam voleo neku Svetlanu
Jedne jeseni
Jao kad bih znao sa kim sada spava
Ne bi joj glava, ne bi joj glava
Jao kad bih znao ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi
Jao kad bih znao ko to u meni bere
Kajsije još nedozrele
Govorio sam joj ti si derište ti si
Balavica
Sve sam joj govorio
I plakala je na moje ruke, na moje reči
Govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo
Telo ti zrelo, šta se praviš svetica
A padale su svu noć neke modre kiše
Nad Mostarom
Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg
Nije bilo
Pitala me je imam li brata, šta studiram
Jesam li Hrvat, volim li Rilkea, sve me
Je pitala
Pitala me je da li bih mogao sa svakom
Tako sačuvaj bože
Da li je volim tiho je pitala
A padale su nad Mostarom neke modre
Kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Ali nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao
Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
Njene oči ptica, njena bedra srna
Imala je mladež, mladež je imala
Ne smem da kažem
Imala je mladež mali ljubičasti ili mi
Se čini
Pitala me je da li sam Hrvat imam li
Devojku
Volim li Rilkea, sve me je pitala
A na oknu su ko božićni zvončići moga
Detinjstva zvonile kapi
A noćna pesma tekla tihano niz donju
Mahalu
Ej Sulejmana othranila majka
Ona je prostrla svoje godine po parketu
Njene su oči bile pune kao zrele breskve
Njene su dojke bile tople ko mali psići
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi
Važna
Svetlana Svetlana znaš li da je
Atomski vek
De Gol, Gagarin i koještarije, sve sam
Joj govorio
Ona je plakala, ona je plakala
Vodio sam je po kujundžiluku po
Aščinicama
Svuda sam je vodio
U pećine je skrivao, na čardak nosio
Pod mostovima se igrali žmurke Neretva
Ždrebica
Pod Starim mostom Crnjanskog joj
Govorio
Što je divan, šaputala je, što je divan
Kolena joj crtao u vlažnom pesku
Smejala se tako vedro, tako nevino ko
Prvi ljiljani
U džamije je vodio Karađoz beg mrtav
Premrtav
Pod teškim turbetom
Na grob Šantićev cveće je odnela malo
Plakala kao i sve žene
Svuda sam je vodio
Sada je ovo leto
Sad sam sasvim drugi, pišem neke pesme
U jednom listu pola stupca za Peru Zupca
I ništa više
A padale su svu noć nad Mostarom neke
Modre kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Al nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao
Ni ono nebo ni ono oblačje ni one
Krovove
Bledunjavo sunce izgladnjelog dečaka
Nad Mostarom
Ne umem zaboraviti
Ni njenu kosu njen mali jezik kao jagodu
Njen smeh što je umeo zaboleti kao
Kletva
Onu molitvu u kapeli na Belom Bregu
Bog je veliki, govorila je, nadživeće naša
Ni one teške modre kiše
O jesen besplodna njena jesen
Govorila je o filmovima o Džemsu Dinu
Sve je govorila malo tužno malo
Plačljivo o Karenjini
Govorila je Klojd Grifits ne bi umeo
Ni mrava zgaziti
Smejao sam se, ti si glupa on je ubica
Ti si dete
Ni one ulice one prodavnice poslednjeg
Izdanja Oslobođenja
Ni ono grožđe polusvelo u izlozima ne
Umem zaboraviti
Onu besplodnu gorku jesen nad Mostarom
One kiše
Ljubila me je po cele noći, grlila me i
Ništa više
Majke mi ništa drugo nismo
Posle su opet bila leta posle su opet
Bile kiše
Jedno jedino malo pismo iz Ljubljane
Otkud tamo
Ni ono lišće po trotoarima ni one dane
Ja više ne mogu, ja više ne umem
Izbrisati
Piše mi pita me šta radim, kako živim
Imam li devojku
Da li ikad pomislim na nju na onu našu jesen
Na one kiše
Ona je i sad kaže ista kune se Bogom
Potpuno ista
Da joj verujem da se smejem davno sam
Davno prokleo Hrista
A i do nje mi baš nije stalo klela se
Ne klela
Mora se tako ne vrede laži
Govorio sam joj o Ljermontovu o Sagalu
Sve sam joj govorio
Vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu
Knjigu čitala popodne
U kosi joj bilo zapretano leto žutilo
Sunca malo mora
Prve joj noći i koža bila pomalo slana
Ribe zaspale u njenoj krvi
Smejali smo se dečacima što su skakali
Sa mostova za cigarete
Smejali smo se jer nije leto a oni skacu baš
Su deca
Govorila je mogu umreti mogu dobiti
Upalu pluća
Onda su dolazile njene ćutnje duge
Preduge
Mogao sam slobodno misliti o svemu
Razbistrit Spinozu
Sate i sate mogao sam komotno gledati
Druge, bacati oblutke
Dole niz stenje, mogao sam sasvim otići
Nekud otić daleko
Mogao sam umreti onako sam u njenom
Krilu, samlji od sviju
Mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu
U stenu, sve sam mogao
Prste je imala dugačke krhke beskrvne
A hitre
Igrali smo se buba-mara i skrivalice
Svetlana izađi eto te pod stenom nisam
Valjda ćorav
Nisam ja blesav hajde šta se kaniš
Dobićeš batine
Kad je ona tražila mogao sam pobjeći u
U samu reku našla bi me
Namiriše me kaže odmah pozna me dobro
Nisam joj nikad verovao valjda je stalno
Curila kroz prste
Volela je kestenje kupili smo ga po
Rondou
Nosila ga je u sobu vešala o končiće
Volela je ruže one jesenje ja sam joj
Donosio
Kad svenu stavljala ih je u neku kutiju
Pitao sam je šta misli o ovom svetu
Veruje li u komunizam
Da li bi se menjala za Natašu Rostovu
Svašta sam je pitao
Ponekad glupo znam ja to i te kako
Pitao sam je da li bi volela malog sina
Recimo plavog
Skakala je od ushićenja hoće hoće

A onda odjednom padala je u neke tuge
Ko mrtvo voće
Ne sme i ne sme, ne bi to ona ni za
Živu glavu
Vidi ti njega, misli tek tako, kao da je ona
Pala s Jupitera
Ko je to recimo Zubac Pera da baš on a
Ne neko drugi
Taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi
Govorio sam joj ti si glupa ti si pametna
Ti si đavo
Ti si anđeo sve sam joj govorio ništa mi
Nije verovala
Vi ste muškarci rođeni lažovi vi ste hulje
Svašta je govorila
A padale su nad Mostarom neke modre kiše
Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni
Kad bi' znao sa kim sada spava
ne bi mu glava
Ne bi mu glava jao kad bi' znao
ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi jao
kad bi' znao ko to
U meni bere kajsije još nedozrele

NAPUŠTENO DIJETE

Ostavila ga je
kao staru krpu odbacila
i nije suzu pustila
kad je odlazila.
dijete je stajalo na cesti, nepomično, začuđeno
zurilo je vlažnim očima
otvorenih usti.
Našli su ga gdje leži na travi
kraj rijeke, uplakano, zamazano
O, da ostavljeno.
Zaspalo je dijete
u nesvjesticu palo, ponekad se budilo
nepoznata lica bi vidjelo.
Doktori i sestre srce mu slušali da zdravo kuca su rekli, a ne znaju da zbog zle
sudbine ono iznutra krvari. Velika je praznina
dušom kovitla more
pjeni se iz velikih očiju
to kapaju gorke djetinje suze...
Suze za izgubljenim djelom sebe, izgubljenim djetinjim gladnim i žednim danima.
Al najviše je plakalo za bezdušnom majkom
što suze ne zaslužuje
jer ona ne brine dal mrtvo leži, negdje u jarku Ona ne plače
zbog svoga čina
i neće znati što dijete osjeća
bijes, tugu ili suze koje
samo loše najavljuju
neizvjesnost i očaj
malu dušu na komade kidaju
I zna dijete da ga mati
nikad neće sebi zvati
niti potražiti...
Odraslo je to dijete,
nastavilo je živjeti
bez majčinske ljubavi..
Diglo se, na noge stalo
i srce mu čvršće od kamena postalo...

Halil Džubran: Prorok

A žena koja stajaše s čedom na prsima reče:Govori nam o Djeci.
I on reče:
Vaša djeca nisu vaša djeca.
Ona su sinovi i kćeri čežnje života za samim sobom.
Ona dolaze kroz vas, ali ne od vas,
I premda su sa vama, ne pripadaju vama.
Možete im dati svoju ljubav, ali ne i svoje misli,
Jer, ona imaju svoje misli.
Možete okućiti njihova tijela, ali ne njihove duše,
Jer, njihove duše borave u kući od sutra, koju vi ne možete posjetiti, čak ni u svojim snima.
Možete se upinjati da budete kao oni, ali ne tražite od njih da budu poput vas.
Jer, život ne ide unatrag niti ostaje na prekjučer.
Vi ste lukovi s kojih su vaša djeca odapeta kao žive strijele.

Samoca

Tugu ne mozesh opisati.
Ona je poplava koja nosi sve pred sobom
podriva kuce,
rije nasipe,
valja bregove.
Chovek je premlaceno pseto nikom potrebno.
Mrzim tugu.
Tugu ne mozes izraziti.
Ona je pozar koji tinja godinama
i bukne,
ochas planu shume,
nestanu gradovi.
Chovek je vaseljenski lesh koji niko
ne moze poznati.
Mrzim tugu.
Tugu ne mozesh suditi.
Ona je uvek kamen o vratu davljenika
zanavek vezan.
Smiraj je samo na dnu
koje se izmeriti ne da.
Chovek-plamen
vraca se u kamen.
Mrzim tugu.

Dushan Matic

KOJA IMAS NEVINIJE RUKE


Ti koja imaš ruke nevinije od mojih
i koja si mudra kao bezbrižnost.
Ti koja umiješ s njegova čela čitati
bolje od mene čitati njegovu samoću,
i koja otklanjaš spore sjenke
kolebanja s njegova lica
kao što proljetni vjetar otklanja
sjene oblaka koje plove nad brijegom.

Ako tvoj zagrljaj hrabri srce
i tvoja bedra zaustavljaju bol,
ako je tvoje ime počinak
njegovim mislima i tvoje grlo
hladovina njegovu ležaju,
i noć tvojega glasa voćnjak
još nedodirnut olujama.

Onda ostani pokraj njega
i budi pobožnija od sviju
koje su ga ljubile prije tebe.
Boj se jeka što se približuju
nedužnim posteljama ljubavi.
I blaga budi njegovu snu,
pod nevidljivom planinom
na rubu mora koje huči.

Šeći njegovim žalom.Neka te susreću
ožalošćene pliskavice.
Tumaraj njegovom šumom.Prijazni gušteri
neće ti učiniti zla.
I žedne zmije koje ja ukrotih
pred tobom će biti ponizne.

Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah
u noćima oštrih mrazova.
Neka te miluje dječak kojega zaštitih
od uhoda napustome drumu.
Neka ti miriše cvijeće koje ja zaljevah
svojim suzama.

Ja ne dočekah najljepše doba
njegove muškosti.Njegovu plodnost
ne primih u svoja njedra
koja su pustošili pogledi
goniča stoke na sajmovima
i pohlepnih razbojnika.

Ja neću voditi nikad za ruku
njegovu djecu.I priče
koje za njih davno pripremih
možda ću ispričati plačući
malim ubogim medvjedima
ostavljenim u crnoj šumi.

Ti koja imaš nevinije ruke od mojih,
budi blaga u njegovu snu
koji je ostao bezazlen.
Ali mi dopusti da vidim
njegovo lice, dok na njega budu
silazile nepoznate godine.
I reci mi katkad nešto o njemu,
da ne moram pitati strance
koji mi se čude, i susjede
koji žale moju strpljivost

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,
ostani kraj njegova uzglavlja
i budi blaga u njegovu snu!

Vesna P.

ZA TEBE GOVORIM

Ako jednom stavis na gramofon moje srce,
Cuces ono sto sam izmislio samo da bih tebi rekao:
"Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zamlji,
Da li je tamo vec i mozak covecanstva?"
Javno iznosim recenice kojima sam te osvojio,
Govoreci o drugim stvarima govorio sam o tebi,
Pucajuci u plafon izjavljivao sam da te volim
I sve sto sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno,
Dok sam s tobom govorio telefonom
Moja krv je tekla zicom do tvojih usta
I telefonska mreza se pretvarala u krvotok,
Kao sto se bolest pismom prenosi iz drzave u drzavu,
Kao sto stotine koza ubijenih zivotinja cine tvoju bundu,
Kao sto je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje,
Tako je i u mojoj utrobi sapeto nesto vece od mene.
Ja, sin zenin, kceri covekova, tebi sam ovako govorio:
"Ako eksplozija provetri utrobu zemnje
Izletece iz nje kamenje vece od nase planete,
Oko bivse zemlje ostace kao kavez nagoreli meridijani,
Kao konstrukcije porusenih hangara,
Kao kosturi konja na nekoj visoravni. "
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
Hocu da ispastam, hocu da pokazem sta mogu da ucinim za tebe.
Neka mi na ledja natovare betonsku kuglu,
Hocu da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kucu!
Neka postari odbiju da ti uruce moja pisma,
Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobracaja i telefona.
Sve sto je receno o buducnosti,
Da je receno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono sto je uzidano u hramove,
Sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono sto se govori tudjim zenama ja sam govorio tebi,
Iz punih pluca pod slemom i pod punom ratnom spremom,
Jer nista ne zasluzuje himne i toliku patetiku osim ljubavi.
Zato sto me volis ja volim sve ostalo,
I nikome ne zelim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bi se naziveo!
Dizem primitivnu buku kao sto sneg grmi i dimi se u klancima,
Da si muskarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruci u tebe,
Neka nice drvece koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridrzava svojih oblika i granica,
Neka tresnje, neka jabuke ne budu okrugle,
Nego kakve god i kolike god hoce,
Neka se slonovi uvuku u misje rupe!
Neka moju dusu grubo istovare na prvom djubristu,
Neka najjaci glasovi sruse sve plafone,
Neka se nebesa otarase snega i kise,
Neka sve ostane cisto i slobodno,
Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
I neka se proglasi ludakom
Svako ko pomisli da te vise voli!

M.Bećković

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj - to ne umem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nesto
kao leprsav trag.

I zato: nema razloga za tugu.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i cudno drag.

Nocu,
kad gledas u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidis neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja jos uvek
sasav letim, i zivim.

Annabel Lee



U carstvu na žalu sinjega mora -
pre mnogo leta to bi -
življaše jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li;
i samo jedno joj beše na umu
da se volimo mi.

U carstvu na žalu sinjega mora
deca smo bili mi,
al volesmo se više no iko
ja i Anabel Li,
ljubavlju s koje su patili žudno
nebeski andjeli svi.

I zato, u carstvu na morskome žalu,
pradavno ovo se zbi
poduhnu vetar nocu sa neba,
sledi mi Anabel Li
i dodjoše od mene da je odnesu
njezini rodjaci svi,
u grob na morskome je spustiše žalu
da vecni sanak sni.

Andjele zavist je morila što su
tek upola srecni ko mi
da! zato samo ( kao što znaju
u carstvu onome svi)
poduhnu vetar sa neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.

Al mi nadjacasmo ljubavlju one
što stariji behu no mi -
što mudriji behu no mi -
i slabi su andjeli sve vasione
i slabi su podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje dušu od duše
prelepe Anabel Li

Jer vecite snove, dok Mesec sjaj toci,
snivam o Anabel Li
kad zvezde zaplove, svud vidjam ja oci
prelepe Anabel Li
po svu noc ja tako uz dragu pocivam,
uz nevestu svoju, uz život svoj snivam,
u grobu na žalu, tu ležimo mi,
a more **** i vri.

O D L U K A - Miroslav Antic

Zivot je sve nesto iz pocetka.
Juce i prekjuce sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa cemu onda razocaranja?
Ako je jedna ljubav - corak,
za njom se drukcije i lepse sanja.
I kad si najvise tuzan i gorak,
nekih se novih ociju setis
i opet letis.
Jos lepse letis!
Ko je to video da decak pati?
Da kunja kmezav i da place?
Svaki put moras iznova znati
da volis bolje,
da volis jace,
ne da se vadis,
ne da se tesis,
vec da se istinski do neba smesis.
Nema na svetu dve iste srede.
Dva ista utorka.
Dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukcije vrede.
Zivi se sve zivlje: iz pocetka.
Zivi se da se nikad ne pada.
Da budes snazniji posle oluje.
I da se u tvom srcu vec sada
sto zlatnih srca unapred cuje.

O, dođi, svilna i blistava ženo,
utoli moje čeznuće i žudi,
u praznom času dok još nisam sveno,
mladošću dok mi još raspinju grudi.
O, dođi, svilna i blistava ženo!

Šibaj me, šibaj bičevima svoje
zlaćane kose, buhavne i meke;
pusti da tonem u nebesne boje
očiju tvojih i snivam daleke,
čarobne snove!
Siši, iscrpi gramzivim usnama
svu toplu rumen dečaštva mi čedna,
nek padne pusta ravnodušna tama
i nemoć, šuplja, zimogrozna, ledna.

Ti samo ljubi, manito i slepo,
u zlikovačkoj, usplamteloj strasti,
dok nisam žića uze sve pocepo,
opijen od tvog vrućeg daha slasti!

O dođi, divna, demonova kćeri,
pripij se zmijski uza me, priljubi,
i kikoćuć se isposničkoj veri,
nek blesnu tvoji sla

O dođi, divna, demonova kćeri,
pripij se zmijski uza me, priljubi,
i kikoćuć se isposničkoj veri,
nek blesnu tvoji slatki, grešni zubi!

O, dođi, divna, demonova kćeri!
Padajmo slepo i u zagrljaju,
u usijano to rumeno more;
zagnjurimo se u sunčanom sjaju
i nek mladost bukteći izgore!
O, dođi, divna, demonova kćeri

Arsen Dedić - Ne daj se Ines

Ne daj se Ines
Ne daj se godinama moja Ines
drukčijim pokretima i navikama
Jer još ti je soba topla
prijatan raspored i rijetki predmeti
Imala si vise ukusa od mene
Tvoja soba divota
Gazdarica ti je u bolnici
Uvijek si se razlikovala
po boji papira svojih pisama, po poklonima
Pratila me sljednjeg jutra oko devet do stanice
I ruši se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom
kao list niz jednu beogradsku padinu
U večernjem sam odijelu i opkoljen pogledima

Ne daj se mladosti moja, ne daj se Ines

Dugo je pripremano naše poznanstvo
I onda slucajno uz vruću rakiju
i sa svega nekoliko rečenica, loše prikrivena želja
tvoj je način gospođe i obrazi seljanke
prostakušo i plemkinjo moja
Pa tvoje grudi, krevet
i moja soba objesena u zraku kao narandza
kao narancdzasta svjetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba
Proleterskih brigada 39 kod Prkovic
Pokisla ulica od prozora dalje i šum predvečernjih tramvaja
Lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromaštva
Upotreba zajednicke kupaonice
I "Molim Vas, ako netko traži"

Ne daj se Ines

Evo me ustajem tek da okrenem ploču
Da li je to nepristojno u ovakvom času
Mozart Requiem Agnus Dei
Meni je ipak najdraži početak
Raspolazem s još milion nježnih
i bezobraznih podataka naše mladosti
koja nas pred vlastitim očima vara, i krade, i napušta

Ne daj se Ines

Poderi pozivnicu, otkaži večeru, prevari muža
odlazeci da se počešljaš u nekom boljem hotelu
Dodirni me ispod stola koljenom
Generacijo moja, ljubavnice

Znam da će još biti mladosti,
ali ne više ovakve - u prosjeku 1938
Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite
I ta ce mi mladost teško pasti
A bit ce ipak da ste vi u pravu
Jer sam sam na ovoj obali
Koju ste napustili i predali bezvoljno
A ponovo počinje kiša,
kao što već kiši u listopadu na otocima
More od olova i nebo od borova
Udaljeni glasovi koji se miješaju
Glas majke prijatelja, kćeri, ljubavnice, broda, brata
Na brzinu pokupljeno rublje pred kišu
I nestalo je svjetla s tom bjelinom
Još malo šetnje uz more i gotovo.

Ne daj se Ines

ZABORAVIT CEMO-Emily Dickinson

Zaboravit cemo ga srce
Zaboravit cemo ga, srce,
Nocas, ti i ja!
Ti toplinu smetni s uma
Ja svjetlo sto mi da.

Kad molitvu okoncas, reci
Da pamet zatamnim.
Pozuri! Ako kasno dodjes
U mislima bit cu s njim.



ZNAS - Ivica Smolec

Znaš gdje ćeš me naći
Ako me ikad potražiš,
znaš gdje ćeš me naći.
Naše jezero još uvijek te čeka
i čezne za tvojim prštavim smijehom
i kamenčićima
koje si samo ti znala
onako nehajno bacati u njega.
Voda je još bistra i zelena,
još je u njoj odraz tvojih očiju.
Kad viknem tvoje ime,
ptice umuknu i jeka mi vrati glas.
Ma što znače te duge godine?!
Ja sam još tvoj
i bit ću,
čija god da si sad.
Ako me ikad potražiš
u svojim snovima,
znaš gdje ćeš me naći.

ŽENA I ILUZIJE

Žene jesu, kad glazba zvoni, med se toči i sunce gori.
I smijeh kada žubori k'o fontana,
i onda žene jesu.Ali kad je Tmina,
onda nema žena.
O, kada uzimljemo na se teret naš i kletvu našu,
i kad je bol,
ne,
onda nema žena.
Nema onda naše ženske nasmijane pratnje.
Apsolutno stoji čovjek sam.
I dobro je, da čovjek stoji apsolutno sam.
Iluzije su sve pogrebne i mrtve
I dobro je da smo tvrdi i da nam je na sprovodu svih snova
oko suho.
Dobro je! Dobro je!

Miroslav Krleza
Ceznem da ti kazem najdublje rijeci koje ti imam reci; ali se ne usudujem, strahujuci da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u sali.
Olako uzimam svoj bol, strahujuci da bi mogla ti uciniti.
Ceznem da ti kazem najvjernije rjeci koje ti imam reci; ali se ne usudujem, strahujuci da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblacim u neistinu, i govorim suprotno onome sto mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,strahujuci da bi to mogla uciniti.
Ceznem da upotrebim najdragocenije rijeci sto imam za te; ali se ne usudujem, strahujuci da mi se nece vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ruzna imena i hvalim se svojom surovoscu.
Zadajem ti bol, bojeci se da neces nikada saznati sta je bol.
Ceznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inace srce iskocilo na usta.
Zato brbljam i caskam olako, i zatrpavam svoje srce rijecima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujuci da bi mogla ti uciniti.
Ceznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usudujem, strahujuci da bi mogla otkriti moj kukavicluk.
Zato ponosno dizem glavu i dolazim veseo u tvoje u tvoje drustvo.
Neprekidne strijele iz tvojih ociju cine da je moj bol vjecito svjez.
TAGORE

Molitva ljubavi

Kad me ispunis
postajem svijetao iznutra
i svijetleci obasjavam prostor
u koji te unosim

kad te nestane
odjednom potamnim

tvoje useljavanje i iseljavanje
preobrazava me
kao sto mijene preobrazavaju godine
ako sam godina koja po tebi ima svoja doba
daj u trenutku moga djela
ostani prisutna u meni

tek tako bih
nestvaran za zivot
sjao
iz krute skamenjene proslosti
u nedodirnute zrakama njeznosti
tamne ponore dusa



ROPSTVO


Žena sam…
Moja ispovjest prastara i tužna
drhtala je neizgovorena
pred nepomičnom savješću planina.
Ostanite bezazleni
dok pjevam ovu himnu istinitu
o robinji i ženi i orlu
koji je uzletio u modrine.
Ljubila sam najljepše mladiće
u ovoj dolini i u svim dolinama
kojima protiču nečujne rijeke bezbrižnosti.
Da znate kako sam ih ljubila
vi bi plakali. Da znate kako sam bdjela uz njih
vi nikad ne bi spavali spokojno
pokraj žene ili pokraj šume
ni pokraj ognja skitnica.
Ljubila sam ih kao istrazivač predio neznani
u koji se zaputi, ni od koga praćen.
Nema močvare koju ne pregazih
ni stabla pred kojim ne klonuh
ni brda put kojeg ne dizah oči
tražeći spas.
Ljubav je bila jača od mene.
Moje tijelo je strepilo.
Dodirujući sreću, cestu otkritu
koja izmiče u nedogled.
O, vi koji trošite suze
za svaki rastanak, za svaki cvijet
za svaki krug koji nestaje na vodi,
vi, koje bedra svoja čuvate za najveću bol
i ostajete ponižene pred sudbinom;
Pomozite mi da izreknem ništavilo našeg sjaja
prašinu ljepote koja nas zasipa.
Breme ljubavi pod kojim smo se slomile
noseći ga predano, kao da nosimo neotklonivi plod
svoje crne utrobe. Kao da nosimo
zapaljenu buktinju života.
Ja nisam ništa mudrija od vas.
Moj put isti je kao put vodonoše
koji ne može izbjeći strminu izvora
i počinkom ne umanjuje jaram svoj.
Gledajte moja ramena.
Ožiljci na njima isti su kao i vaši.
I bore oko mojih usana
gorke su od godina strpljenja
i od pelina šutnje.
Ne zatvarajte prozore,djevojke !
Ovo je i vaš glas, ovaj glas
preplašene noći što je prezrela
svoje ropstvo, i hoće da postane orao.
Izađite na ulice, i vidjet ćete
kako klečim na svakom pragu
na kojem je klečala Žena.
Nijedna od vas nije bila
tako pokorna kao ja.
I nijedna od vas nije tako prkosno
i gnjevno uspravila svoje lice,
i pogledala nad vrhove smreka
gdje su orlovi
i gdje je Ljubav.
O, šta je meni da izgubim jedno krilo, jednu zjenu,
šta mi je da pregorim nekoliko proljeća
nekoliko izvora, i žetve najljepše
koje se neće vratiti nikada !
Šta je meni da prebolim travu
svog djetinjstva i grad svoje mladosti.
Bila sam odana miru ljubavi.
I plakala sam kada bi vjetar
zatresao njene krošnje u nevrijeme.
Ljubav je bila jača od mene,
A muškarac je bio hram
s pročeljem zlatnim od mojih sanja
na stupovima moje smjernosti.
Dok je spavao, na prstima sam silazila
pred prag, i legla na kamen
pokrivši se mokrim zvjezdama.
A kad je ustajao, žalila sam njegove ruke
jednako umorne kad stišću hljeb
i kad noše oružje i stjegove.
Govorila sam da moju mladost
još nije dodirnula noć.
I skrivah suze da bi mi vjerovao.
I kad su prepoznali u mojim očima osmijeh
kojim žena sebe dariva zauvijek
onome s kim će podijeliti tajnu,
oni su odvrnuli svoje lice od mene
i gledali su nekuda u daljinu
ljubomorni na slobodu
visoko raskriljenih ptica,
što su odabrale pustoću vidika
i odrekle se ljupke doline
koje se oni nisu mogli odreći.
I grlili su me odsutno
i mrzovoljno. I svlačili me
kao krivca, ne kao ženu.
I te noge su me gazile,
te ruke su me bičevale,
ta usta narugala su se cjelovima.
Ali ja sam se smiješila i dalje
postojano i bezazleno.
Ja sam ih ljubila.
Govorila sam da su dobri i mudri
i skrivala suze, da bi mi vjerovali.
Zatim su me milovali
kao što kraljevi miluju robinju najdražu.
A ja sam u njihovim rukama osjećala
usplamtjeli žar bića. I u njihovu glasu
zavijanje vukova u divljini.
Tako mi mladosti moje, evo, imam svjedoke,
prah ove ceste i ovaj zdenac
kome zazvah vodu duboku.
Kad ih pogledah, to bjehu vukovi.
To bješe zaista divljina i noć,
a ja tek plijen, pred pećinu domamljen
u brlog pohotnika, pred noge osvajača.
A oni su i dalje gledali spokojno
u neku zlatnu mrlju neba, koja se dizala uvis,
i za koju mislim da bijaše orao
što je kružio nad dolinama.
I kad su već sasvim vjerovali
u moju blizinu i moju postojanost,
ja sam pogledala onamo kud su gledali oni
u daljine modre i raskopane, u visine
put kojih se vinuše najsmjeliji.
I poželjeh da sam ja ta zlatna ptica,
raskriljeni orao nasred neba.
Tada stadoh da se smijem.
Otvarala sam vrata široka i smijala se, smijala
mimo trave i plastova pšenice,
do crne vjetrometne zemlje
kojom su mi snagu opasali.
I smijeh moj se budio u zoru
i prosipao do prvih zvijezda.
A onda sam zaspala umorna
kao od hoda kroz planinu.
Čudila sam se tom putniku podmuklom
koji je zaustavio konja
pod ovim brdom, na ovom pjesku.
I traži noćište na pragu žene.
I želi da mu pjevam uspavanku
ja, koja ću prezreti nježnost
da bih dosegla svoju istinu.
Ja, koja svoju sutrašnju čežnju
već čitam u lijetu ptice izgubljene.
I odvrnula sam svoje lice
da želju na njegovu licu ne vidim.
I prestala se smijati.
I krišom plačući odoh. Odoh posve sigurno.
Odoh na put žalosni da budem pjevač lutanja.
Ja više ne tražim. I ne vjerujem…
Ne vjerujem u vrlinu gospodara.
Pamtim kako ruke bičevi postaju,
i kako je zagrljaj muškarca strašan
kada se odmaraju osvajači
i kad se u njihovu zahvalnu glasu
opet čuje zavijanje vukova.
Zato, mladići iz moje doline,
ne vjerujte mi kad ležim pored vas u travi
krotka i pokorna kao srna.
Ni kad vas napajam i tetošim,
ni kada ištem vašu vjernost
u zamjenu za proljetni oblak u visini,
za oluje mog promjenljivog srca.
Jer, jao onom ko mi povjeruje
i ko dovede svoje stado
pred moj šator, da ga othranim!
Ja ću ga napustiti
u čas kad tama obavija polja.
Uspravit ću svoje lice
i stresti cvijeće kojim ste me okitili.
I drhtat ću, jer je stablo u daljini
veličanstveno, a vaša ljubav ništavna.
I vaši ognjevi pred ognjem zore
kržljavi i turobni.
Idite svojim putem, zaljubljeni!
Moja svirka nije za vaše uho!
Ljubav je bila jača od mene.
Ali pjesma postade orao
i napušta svoju dolinu.
Put modrih gora lete orlovi
i ne okreću se.
To je ispovjest žene i robinje.
Himna ponižene ljubavi.
To je pjesma o mojoj istini
što je istina ostavljenih…


Vesna Parun





Ne plasim se ljubavi
sto kida,sto me baca u poboznost
ne plasim se snage tvog osmeha
sto me cini zauzdanim, slobodu osecam

Strah me samo
da nikad necu voleti tako
kao tebe,kao nasu ljubav
secanja ne zelim

Ostani zauvek tu
u meni,gde sam te sakrio
od pogleda,od misli drugih muskaraca
ti si moja unutrasnjost...

------------------------------------------



Tu sam....
Sada i ovde....
Već sutra će biti neka druga
Poput smene dana i noći
Neko ode a neko će doći
Kad me ne bude jednog dana
Potraži me među ovim redovima
Kad me ne bude jednog dana
Ja ću se sakriti u slova,
Uvući u nečije knjige
Samo da budem tamo
Gdje ćeš biti ti
Kad me ne bude jednog dana
A ti ćeš me hteti naći
Ja ću i onda živeti u pesmi
Živeti u nekoj priči
I voleću te beskrajno
Kao i ovu pesmu...

Neko drugi" (1980)

Ljudi u našim godinama

Ljudi u našim godinama
ulaze u ljubav oprezno
kao neplivaci u plitku vodu,
kao politicari u kombinacije,
iz cistog straha od ponovnog voljenja,
iz nesigurnosti,
a oni su zanate ljubavi
vec dobrano izucili
i mogli bi biti od slatke
pouke neiskusnima,
no ostace zavatreni
a sigurni i uspravni na ulici,
með ljudima,
samo ce u hladnim nocima,
sami i prepoznati odjednom,
izaci na zacuðen snijeg
i glasno zaplakati.

Pero Zubac





S A N




Neka te ne uznemiri , neobican pocetak pjesme ,
pricati cu ti mila , o snu , koji , u meni nocu , seta .
Vatri , sto me jutrom budi i miru koji osjecam ,
dok , u svakom koraku stiha , idem prema tebi .


Taman , kad se mjesec usece u sobu , prilazi mi san ,
a ti se , nevidljiva zamaknes iza prozirne zavjese .
Uz hladan zid proseces , nosis sunce , na ramenu
i pazis , da me , obris tvog pokreta , ne uznemiri..


U tom trenu , ispod krova , moga uspavanog tijela ,
s misli , samim rubom umornog oka , krisom legnes .
Ozarena lica , prekrijes moj osmjeh i poljupcima tiho ,
otjeras maglu , sa mojih , nemirnih ravnica .


Onda , starom mislju , primaknes se mome tijelu
i sa rijekom osjecaja , spustis prema uscu strasti .
Tu me tvoja ruka , k sebi , poput sutona , primi
i u odsjaju pijeska , skoljku bjelinom ponudi .


Kad vrt procvjeta , ti podamnom , dolinu otvoris ,
pa me njenim poljima i proplancima mamis .
Kako se vidicima slasti , primicem sve blize ,
to se san , kao vjetar , u meni , pokrece i mijenja .


Nista ne osjecam tada , osim tvoga , mekog tijela
i mojih uzavrelih dodira , preko njeznih proplanaka .
Odjednom shvatim , da sam sa snom , u tvome bicu
i da to, moja rastopljena dusa , u tvom tijelu sanja .


Presretnog i blazenog me budis , odlazis sa jutrom ,
ja se dizem i sa javom , na pocinak , s mirom spremam .
Vatra koju ostavljas , u sobi gori , ispod mojih vjedja ,
a svaki ugasli plam , u meni tad , novu zelju radja






I S K U P LJ E NJ E


Mila zelim da znas ,
nikakve dvojbe nisu postojale ,
jednostavno sam tu noc pokupio sav mrak iz sebe ,
ponio ga pod nebeski svod i u zoru rasirio poljem .
Dok sam stajao ,
promatrale su me bezbrojne rijeci
i kao u nekakvom beskonacnom broju ,
slagale u niz netaknutih misli i uzburkanih zelja .
Zacuo sam uspavanku kako zicama tambure svira
i pokraj mog srca tad su zaiskrila tajna nadanja ,
opustio sam se i poletio iznad umornih pogleda ,
rijekom poznatih strasti zagrlio smireni san ,
a njegovom vjecnom miru izmislio tihi razlog
da se prepusti i podje samnom iznad svih tih prizora .


Nekakvim nepoznatim visinama smo lutali ,
svuda su nas lose vijesti sretale ,
i kada se horizont napokon otvorio zbog nas ,
moj san je podivljao i postao lud i bezbrizan ,
izazivao je samocu ulazeci u njen brlog ,
smatrao da joj je svu noc duzan pokazivati ,
kakve to zagrljaje nosim ,
kad ih moram skrivati pred nekim
i kakvim se to jutrom moji obziri jedva razdanjuju ,
kada ne pristaju u miru samnom ostati .
Svaki se cvijet odjednom podamnom rascvjetao ,
ponudio mi biserne pupoljke
i sa tek dozrelim mirisima svojih latica ,
djelicem mastanja pokrio moje strahove .


Priznajem iz mene su kapi sunca pocele kapati ,
jer su mi jos ovim redom donosili ,
pucine sa njihovim prozirnim prostranstvima ,
planine i njihove neuhvatljive bogate vrhove ,
ravnice u zlatom optocenim dukatima ,
i poneki ukradeni sjaj raskosne repatice .
Pristao sam taj red slijediti
i s bliskom misli otvorio svoju dusu ,
pa na pucini uzjahao val ,
a sa vrhova planina dozvao vjetar ,
da me u zlatnom sjaju nekamo povede ,
gdje cu moci s lakocom do svog glasa ,
kao sto sam po rodjenju mogao ,
ali su me s vremenom sagnule kise .




Posao sam koracima i letom za svakim stablom hrasta ,
zastajao u dobrim uvalama ,
naslusao se sarenih bajki i nevjestog govora ,
drugim putevima se sklanjao
i spavao pokraj samih izvora zvijezda .
Ogromna sam prostranstva obisao ,
s velikim nevremnima u kostac hvatao ,
vidio kako pjesme sute dok ih jedu ,
i na kraju spreman stigao pred vodopad ,
iz kojeg izrasta duga .
Tu me zaspalog ugledala prepelica ,
i natocila svoj pjev u moje grlo ,
a pogledom koji nikada necu zaboraviti ,
rastopila misao i moju bol privila uz sebe .


Napokon i ja ceznem ,
taj mrak sto se bolescu zove nestao je ,
glas mog srca nadaleko se cuje
i vise nema ruba sa kojeg me komadi duse mole ,
jer se dan i u meni sada radja
i gdje ptica pjeva tu osjecam dodire ,
a idem i mekom mahovinom ,
pukotinu svemira medju prstima osjecam
i pocinjem tamo gdje korijenje spava .
Gledam u nebo i niti vremena sklanjam ,
odzvanjam plav poput sutona i nad oblakom ,
uzdisem za krilima prepelice ,
sto zar vjetra perjem gone
i pustim zrakom svoj odmor traze .


Zelim da na moje rijeci slete ,
poloze se kao boje vrelim obrazima
i s njeznim glasom u meni zaspu .
Zato me svugdje ima i svugdje stizem ,
u sumraku sto se nad planinom spusta
i u potoku s prvom kisom me ima ,
na uzvisinu sa sjajem mjesecine stizem ,
a i na obali ukrasenoj svilom me ima .
Svega u meni ima i sve ih u meni zove
i pjesme u kojima rijeci ne stoje
i sama tisina sto u meni drijema .
Svugdje me i svega u meni za njih ima ,
jer kad se njihov let umori ,
docekati ce ih moja ljubav u toplini gnijezda .

Odluka

Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
Odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatis da letiš... divnije letiš.
Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Vec da se istinski do neba smešiš.
Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
100 zlatnih zvezda unapred čuje.

Miroslav Antić

_________________





Jastuk za dvoje

Ovo je pesma za tvoja usta od
višanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva
u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.
Podeliću s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku
što se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori.
Ili uzglavlja. Svejedno:
lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha
na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav
hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago i nekuda nas vode.
Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti.

Miroslav Antić

_________________


Plavi čuperak

Plavi čuperak obicno nose
neko na oku,
neko do nosa,
al ima jedan čuperak plavi
zamislite gde?
- U mojoj glavi.
Kako u glavi da bude kosa?
Lepo.
U glavi.
To nije moj čuperak plavi,
vec jedne Sanje iz šestog "a"
Pa šta?
Videćeš šta - kad jednog dana
čuperak nečije kose tuđe
malo u tvoju glavu uđe,
pa se umudriš,
udrveniš,
pa malo - malo... pa pocrveniš,
pa grickaš nokte
i kriješ lice
pa šaljes tajne ceduljice,
pa nešto kunjaš,
pa se mučiš,
pa učiš - a sve koješta učiš.
Izmešaš rotkve i romboide.
Izmešaš nokte i piramide.
Izmešaš leptire i gradove.
I sportove i ručne radove.
I tropsko bilje.
I stare Grke.
I lepo ne znaš šta ćeš od muke.
Sad vidiš šta je čuperak plavi
kad ti se danima mota po glavi,
pa od dečaka- pravog junaka
napravi tunjavka i nespretnjaka.

________________


Stranica iz dnevnika

Nista necu da joj kazem,
jer necu.
Ona je jedna neozbiljna
najobicnija balavica.


Mi stariji,
mi iz osmog razreda,
stavimo ruke u dzepove
i zvizducemo kroz zube.


Bas nas briga za te devojcice.


Nista necu da joj kazem,
jer necu.
Ali ako pogleda
nekog drugog ,
postacu najgori djak u skoli.

_________________


Balada

Od svih si devojaka bila tisa,
zbunjena,sama,neprimetna,bleda.
Ej,zasto nisi porasla visa,
bar visa za pola pedlja?

Jedne je noci udarala kisa
tako krvnicki ko cuvari reda...
Ej,zasto nisi bar porasla visa,
bar visa za pola pedlja,

jer kad si se o drvo kraj vrata
obesila u svitanja seda,
izmedju bosih nogu i blata
bilo je razmaka samo-pola pedlja.

Miroslav AntiC






Ljubav

1.

Da li je istina ono sto pise u Kalevali:
"Ruka sto daje, uvek je iznad ruke koja prima?"
Da li je istina ono sto govore u Basri:
"Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je ne
ces stici. Ako joj okrenes ledja pratice te".

Neko je negde rekao i hvala mu:
"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta".

Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek.
Nema male srece i male bolesti. Nema male
kradje i male smrti. Nema malog rata niti
malog postenja. Nema maloga prijatelja i
male tajne.

Nema maloga coveka i male ljubavi.

2.

Ne okreci mi nikad ledja da bih te voleo.

Secam se tvojih prvih zuba. Secam se tvojih
prvih koraka. Secam se: Decja bolnica u No-
vom Sadu. Sedim kraj tvog kreveta i molim
sve na svetu da mi ne umres.
I ostao si ziv.

Ni Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda.
Ni ljudi. Verovala je samo nasa ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kucica slikala azurnu svetlost po mo-
jim dlanovima.

3.

Mi se prevrcemo naglavce kao pescani sat.
I menjamo se jedan s drugim.

Dobices jednog dana dublji glas. Poceces
da se brijes. Ozenices se i zaposliti. Imaces
svoju decu i pricaces im svoje bajke.
A ja cu biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaces me po tome kako naivno verujem
da cu vecito ziveti, opcinjen unutra-
snjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi, zatim
izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,

i tako,ogromnom mastom, sam u Nicemu,
jedini,oziveo sve ono sto je jos bilo nestvoreno.

4.

Onda ce doci sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo vece
makar samo sat ili pola sata.
Bice to sasvim dosta za sve proklete godine.

I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.I neka kao
kichica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak
na tvojim dlanovima, znak da ti nikad nisam,
nikad okrenuo ledja da bi me postovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je vise trosis, vise ces
je i imati.

5.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja,vec
bi se pretvorile u vetar. Kad bi potoci ovako
umeli da vole, kao ja, vec bi postali okeani.

Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, vec
bi postali beskonacnost. Kad bi vreme ovako
umelo da voli, kao ja, vec bi se pretvorili u
vecnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, vec
davno bi bila zvezda.

Miroslav Antić





PESMA ZA NAS DVOJE

Znam, mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.

Po obrazima vetar me mlati.
Cupa drvecu žutu kosu.
U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam,
smešan i mokar,
zašto je nisam sreo nikad?

Il' je vec bilo?
Trebalo korak?

Možda je sasvim do mene došla,
al' ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajuci prošla.

Možda smo celu jesen obišli
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli?

Da. Mora biti da je tako.


Miroslav ANTIC





NAJLJUBAVNIJA PESMA



Ovo je zaista najljubavnija pesma,

a ni reči o ljubavi.

Svim pajacima i lutkama otkinute su glave

i oni tako leže u ćošku

bespomoćni

i bačeni.

Neko u ovoj sobi više neće da bude dete.

Neko u ovoj sobi tri dana ne može da ruča.

Neko u ovoj sobi samo ćuti,

ćuti,

i gleda kroz prozor kako jesen sa lišćem i vetrom

putuje preko pokislih gradskih krovova

za pticama.

Ovo je zaista najljubavnija pesma,

a ni reči o ljubavi.

…

"Usne jedino zato postoje

da s nekim podeliš nešto svoje"

...

"Sve bi se jednim imenom zvalo.

Ðački.

I ženski.

I naivno.

Jedino bi se muški i mangupski preživalo".

_________________

Možda spava


Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noc slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.


U snu svome nisam znao za budjenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.


Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.


Ne secam se niceg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja noćas snih;
Ne sećam se nićeg više, ni očiju tih.



Ali slutim, a slutiti još znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.


Da me vide dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.


Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaze, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.


Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.


Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, nevidjena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Vladislav Petković-Dis

ZA TEBE MOJA LJUBAVI


Otišao sam na trg ptica
I kupio sam ptica
za tebe
moja ljubavi

Otišao sam na trg cvijeca
I kupio sam cvijeca
za tebe
moja ljubavi

Otišao sam na trg željeza
I kupio sam okove
teške okove
za tebe
moja ljubavi

A zatim sam otišao na trg groblja
I tamo sam te tražio
Ali te nisam našao
Moja ljubavi.

Vladislav Petković - Dis

Osećam kako me usamljenost okružuje kao ledeno jezero, osećam sramotu i ludost ovog života, osećam kako u meni plamti okrutni bol zbog izgubljene mladosti. Boli, naravno, ali bar oseećam bol, osećam stid, osećam muku, bar živim, mislim, svestan sam…
A umesto odgovora koje, uostalom, i ne očekujem, nalazim nova pitanja. Na primer: Koliko vremena je prošlo? Kada si bio mlad poslednji put?
Razmišljam i sleđeno sećanje počinje polako da se otapa, da se pokreće, da otkriva svoje sanjive oči i otkriva slike koje nisu bile izgubljene, samo su spavale, dubokim, mrtvim snom.
U početku mi se čini da su slike stare, najmanje deset godina. Otupeli osećaj za vreme čini nas sve opreznijim, ima ulogu zaboravljenom metra, utvrđuje istinu i meri. Shvatam da su sve te slike mnogo bliže među sobom nego što sam verovao, da i uspavana svest o sebi otvara sa ponosom svoje oči i potvrđuje, bezobzirno potvrđuje, i najneverovatnije stvari. Ide od slike do slike i kaže: “Da, to sam bio ja”, i tako jedna po jedna slika napušta svoje stanje hladne i konteplativne lepote i postaje deo života, deo mog života. Svest o sebi je čudesan osećaj, ispunjava nas istovremeno zadovoljstvom i nemirom. Čovek je ima, ali može da živi i bez nje i tako često biva, ali ne i uvek. Ona je veličanstvena jer uništava vreme; ona je i opaka, jer negira razvoj.
Probuđena čula funkcionišu i konstatuju da sam jedne večeri bio u punoj mladosti i da se to dogodilo pre samo godinu dana... Ovo je pravo vreme. Redovi knjiga na polici, moja soba, peć, kiša, spavaća soba, usamljenost, sve se rasplinjuje, topi, odlazi u ništavilo...

hese

Moj Svet

Moj svet se sastoji od misli mutnih,
od srca pometenoga,
od onoga sto u bolu dokucim,
moj svet se sastoji od nedorecenoga.

Moj svet se sastoji od sumnje u Boga,
od prizeljkivanja
da ga ima negde gore,
od prigovora njegovim zakonima,
njegovoj volji da covek bude stvoren.

Moj svet se sastoji od nespokojstva,
od prezanja pred svacim,
u njemu su i skrusenosti blage svojstva
i pobuna
sto covek prodje tek sto zakoraci.

Moj svet se sastoji od onoga
sto se misli kad je ponoćna tama,
nestalniji je moj svet od dima,
od tuge tisi.
Stotinu vasiona svet sad u meni ima
i stotinu krugova cistilisnih.

D.Maksimović

LJUBAVNA PESMA

Kako da dusu sputam
da se tvoje takne?
Kako, mimo tebe,
da njom da grlim
druge stvari i daljine?
Ali, rado bih je sklonio
na neko zaboravljeno mesto
usred tmine
u neki izgubljen kut,
u kom nece je tvoje
njihati daljine.

ali, ipak, sve sto dodirne
nas dvoje
ko gudalo nas
nekako spaja
koje iz dveju struna
jedan mami glas.

Na kom smo instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirac drzi nas?
O, pesmo slatka.

R.M. Rilke

MALI KAMERNI NOKTURNO

1.
Možda te niko nikad neće ovako tesno grliti,
uznemirenu i belu,
ovako presno,
šašavo,
i sumanuto
i riđe.

Možda ti niko nikad neće ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu
i ne umeti nikad iz tebe da iziđe.

Možda nikada više nećeš ovako divno truliti
u običnom hotelu,
penjući se samo kad znaš da siđeš.

Ti si najukusnija krv sveta koju sam upio hlebom
mog mrkog dlakavog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim ramenima i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najplavlje nebo kraj mog umornog uha.

Ti si najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama
i najstidljivija žena koju sam sreo među devojkama.


2.
Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna i tamjana,
i sirovog mesa i cveća.

U očima mi grme grčevi svetlosti.
u temenu se protežu grobovi strašno grbavi.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam ispljuvan i čist,
i mek i besan...

Sav sam pijan od detinjeg plača
iz tvoje nezatrudnele karlice.

I – polumrtav od ljubavi.

Vidiš koliko mi odjednom razrokih zvezda
zoblje sa dlana zubima od zrele zobi.

Čuješ kako mi vinogradi u džigerici štucaju
i seme iz sisa svetluca kao svitac pod čokoćem.


Naučila si me da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim...

Kad ti izgovaram ime – sav sam ošuren od sunca
i neko mi neverovatno lepo čudo u grlu klokoće.


3.
Vidiš kako sam ti ovo srce od šarenkastog cica
noktima zakovao za obnaženi levi rever.

Pod pazuhom sam ti otkrio toliko mnogo ptica
koliko nikad odjednom nije video ovaj beskrilni,
bezbojni sever.

Hoću da mi zenice pokipe izneđu tvojih trepavica.
Da budeš sva ravna i plava od podavanja.
Da budeš sva tako prosto bosa od prkosa.

Hoću da sva lica
od mrtvačkih sanduka do dečjih kolica
imaju tvoje prve bore oko usana
i pege oko nosa.

Ovo ti se svetim
u ime svih onih koji su te želeli po vozovima,
po šetalištima,
po bioskopima,
a nikad ih nisi dotakla.

Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
za sve preživele i nedoživele žeđi.

Za sve što mi se u ramenima klati
i u lobanji visi.
Ti si ono najlepše što sam uselio
u oči zelene od stakla,
u oči žute od gleđi.

Ti si sve ono što hoću da mislim da stvarno jesi
i ono što stvarno nisi.


4.
Britvom ću morati sa sebe da te skidam
kao školjku priraslu uz ljušturu krečnu.

Jer video sam te svu do stida.
I mnogo dublje od stida.
Jer video sam te mlečnu.
I isprljanu .
I večnu.

Zaboraviću ti usne na trbuhu
kao beduin dve preklane kamile u pustinji beu vode.

Sto vekova ću ostati ukopan
u bele peskovite bregove tvog užarenog tla.

Sto vekova ću samo zbog tebe nožem da se krstim
i kutnjacima molim.

Mesečinu ću kao ražanj u grkljan da zabodem.

Sto vekova ću ovako užasno da te volim
sav od paperja i sav od zla.


5.
Moj život je kao veliki bezazleni brod
što o kamenje ženki krvari bokove
i riče u zagrljajima zaliva
zarivajući sidra zuba u sve mekote ispod struka.

Kapetane i posade pobacao sam u more.
Sad sasvim na svoju ruku napuštam pocrnele dokove.
Gladan sam bezbroj neznanih strana sveta.
Žedan sam mnogo luka.

A tako je dobro što se nisam klimatao,
klimatao,
kao oni s kopna fijakerom niz drum stari,
ili se lupao dosadno kao ovo sad što sam uradio:
zevajući u jednolike stanice uz prugu.

Jedan brodolom za polipele mornare,
- brodolom više ili manje,
to ionako ne menja stvari
i ne utiče na dugu.



Jedan brodolom za jednog divnog poetu
ima po malo nevolje,
ili tuge,
ili sna.

Ali mi znamo da će uvek na svetu
Biti još neke druge duge raskoračene do dna.


6.
Nisu me udavile kreolke juga
sa bedrima u svili,
ni bele mumije severa u krznu svojih dlanova.

Nikome nisam kupio srce od kolača
i nikom oči pozlatio.

I da sam bar jednom bio
u tišini nekakvih obala ili stanova
plav
plavlji nego svi aprili,
veruj mi da bih ostao tamo
i ne bih se tebi vratio.

Moj život je veliki bezazleni brod.

A ja,
zagrcnut od vazduha i pića,
kuvam ručak u kompasu
i neću da se sidrim večno u istim lukama.

I sav sam divalj od sreće što sam izneo glavu
Iz svih prošlih i budućih krvoprolića,
Preobraćen u sasvim običnu,
Sasvim pesničku životinju
Koja sve pipa čelom,
A misli samo rukama.


7.
Beži zato dok možeš!

Ja sam već hiljadu sivih suša
Ovom krvlju nadojio.

Beži !

Hiljadu sam plavih poplava
U sebe do noćas potopio.

Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.
Spasavaj se!
Silazim ti u utrobu
kao noćna smena u rudnik srebra.

Kad ti izgovaram ime ja sam i smešan
i veliki
kao bog koji se u jesen neizlečivo opio,
pa skita po vojničkim igrankama,
kazuje okolo stihove,
namiguje na ptice
i deli okolo svoja poslednja rebra.

MIROSLAV ANTIĆ




* . . . Mene ne zanima kako zarađuješ za život.
Ja želim da znam za čim žudiš i da li se usuđuješ da sanjaš o tome da ispuniš čežnju svoga srca.
Mene ne zanima koliko godina imaš.
Ja želim da znam da li ćeš rizikovati da ispadneš budala zbog ljubavi, zbog snova, zbog avanture koja se zove biti živ.
Mene ne zanima koje planete zakriljuju tvoj mesec.
Ja želim da znam da li si dodirnuo središte sopstvene tuge, da li su te otvorile izdaje života ili si se skvrčio i zatvorio iz straha od daljeg bola!
Želim da znam možeš li sedeti sa bolom, sa bolom mojim ili svojim,
ne meškoljeći se da ga prikriješ ili umanjiš ili zatreš.
Želim da znam možeš li drugovati sa radošću, sa radošću mojom ili svojom
možeš li se prepustiti divljem plesu i dopustiti da te zanos preplavi do samih vrhova prstiju i ne upozoravati nas da budemo pažljivi, da budemo realistični, niti da se setimo svojih ljudskih ograničenja.
Mene ne zanima da li je priča koju mi kazuješ iskrena.
Ja želim da znam možeš li razočarati druge da bi bio iskren prema samom sebi; možeš li podneti optužbu izdaje i ne izdati sopstvenu dušu.
Ja želim da znam možeš li biti veran te stoga dostojan poverenja.
Želim da znam možeš li videti lepotu čak iako nije lepa svaki dan,
i možeš li crpsti svoj život iz Božjeg prisustva.
Želim da znam možeš li živeti sa promašajem, sa promašajem svojim i mojim, i još uvek stajati na rubu jezera i srebrnastoj mesečini uzvikivati * Da !*
Mene ne zanima gde živiš ili koliko para imaš.
Ja želim da znam možeš li se dići i posle noći bola i očaja, iscrpljen, satrt do srži, i uraditi ono što se mora, uraditi za decu.
Mene ne zanima ko si ti i kako si se obreo ovde.
Ja želim da znam hoćeš li stati u središte ognja zajedno sa mnom i ne ustuknuti.
Mene ne zanima gde ili šta ili kod koga si učio.
Ja želim da znam šta je to što te drži iznutra, kad sve drugo otpadne.
Ja želim da znam možeš li biti sam sa sobom; i da li zaista voliš društvo u kome se nađeš u praznim trenucima . . . *

Vrati mi moje krpice

Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo

1

Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od šarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem

2

Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo

3

Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću

4

Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje

5

Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra

6

Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I žar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja

7

Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš neceš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu

8

I ti hoceš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš

9

Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo

10

Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a voštani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze

11

Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Žderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš

12

Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnuću zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se

13

Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje

Vasko Popa

Opomena (Desanka Maksimovic)


Cuj, recu cu ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Mogu mi se uciniti
duboke i meke
oci neke
savim obicne.

Moze mi se uciniti
da tonem u zvuke,
pa cu ruke
svakom pruziti.

Moze mi se uciniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom reci u tome
casu cudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Ucinice mi se negde u sumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke cesme.

Ucinice mi se crn leptir jedan
po teskoj vodi krilom sara
sto nekad neko reci mi ne sme.

Ucinice mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.

Pričekaj me
Ne smijem plakati pred tobom
jer bojiš se uz mene provesti život.
Nisam tako jak kao što si mislila,
pa što će ti tako neodrješit muškarac?!

Zar mi je sudbina ostati bez tebe
samo zato jer nisam poput drugih
spreman nametnuti sve svoje
i bez pitanja tražiti bezuvjetnu podršku?

Pa što ću sa sobom, draga,
kad ispadne da nisi htjela moju dobrotu,
već si propitkivala dušu moju
tražeći tragove grubosti i ljutnje,
svega što sam s tobom uspio pobijediti?

Nemoj da dani koje sam neispavan proveo,
moleći svake noći za našu budućnost,
plačući svakog dana u sebi kad bi te vidio lijepu,
bez hrabrosti, sam izmrcvaren i napet,
ostanu utezi na vagi što digli su te protiv mene.

Vjeruj mi da te želim više nego ikad.
Bez tebe ne mogu, nisam ničiji.
Razbijen kad lutam ulicama,
nalazim sve ono što sam propustio
pritisnut problemima a ohrabren tvojom blizinom.
Toliko je značilo to što uz mene hodaš
da sam ponekad zaboravio na tebe!?

Molim te, oprosti mi.
Svu tu sebičnost, svu nesreću.
Sjeti se da postoji u meni nešto
zbog čega si puna želje sa mnom bila.

Ništa u meni nije nestalo,
samo sam postao još dublje tvoj.
Molim te, iskušaj me još jednom.

Pomozi mi riječima da ustanem,
Pričekaj me da se vratim odakle sam pao,
pa me zagrli i postani mi žena.
Dozvoli da postanem tvoj muž."
autor: stihpostih

PADNI MI SAMO NA PAMET



Padni mi samo na pamet

Misli moje obraz da ti izgrebu



Izađi samo preda me

Oči da mi zalaju na tebe



Samo otvori usta

Ćutanje moje da ti vilice razbije



Seti me samo na sebe

Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa



Dotle je među nama došlo


Vasko Popa

BUDI JACA

Neću vise da se igram toga
Nešto mi je drugo na pameti
Čini nešto od zivota svoga
Budi jača pa mi se osveti

Dosjeti se svake moje mane
Svega sto si nekad znala kleti
Naljuti se kad pomislis na me
Budi jača pa mi se osveti

Zaboravi da te volim zarom
Od koga se može umrijeti
Obraduj me samo jednim darom
Budi jača pa mi se osveti

Dushko Trifunovic

NIKAD

Ne znam gdje počinje praznina mora
Ali slutim što je taknuo u tebi ili meni glas
koji je blizu negdje rekao:
nikad.

To je rijeka koja se ne više ne vraća
u svoj izvor
jer su joj obale dogovorene s nekim nepoznatim
koji čeka u daljini.

To je cvijet koji ne silazi više
u svoj korijen
jer se ondje naselila budućnost.

Nikad.

Šumna trava neizgaženih visoravni,
snijeg na planinama
ljubičastim.

Osvrni se za sobom i gledaj svoje Nikad
u travi sluha i vida naraslo
u sjeni ruku sustalih, u sjaju želje neugasle.

Obazri se, prepoznaj svoje Nikad
po iščezlim nizinama prostrto.
I teška misao koju si zanjihao
postat će blaga, jer je kraj nje čovjek
nerazumljiv u svojoj samoći.

A kad se on pomakne u Noć
i u veliki uspavani prostor,
ispružit ćeš za njim svoje ruke
i viknuti: ne odlazi!

Vesna Parun

N.N.

Znaš, u početku sam mislila,
Da bez tebe neću moći disati.
Sada ću sama sebi reći: "Pogrešila si."
Reći ću, uzdahnut ću. Ali kako reći tebi?
Tvrdim sebi: "Ajde brže, sada,
Rastrgaj paučinu laži!"
Ne zato što si mi postao nepotreban,
Vec zato što, nije bilo ljubavi.
I u tome sam naravno kriva ja,
Nije bilo pravo vreme, pravi trenutak, ne sada.
Prošao je rok. Voz je otišao.
I eto, sada ne znam što da radim:
Imaš gangrenu ljubavi.
I treba je izrezati, odstraniti.
Ne obraćajući pažnju na bol.
I treba sasuti istinu u lice,
U tvoje ni krivo ni dužno lice.
I otići. Još bolje bez osvrtanja.
I zauvek. Da se ne pronađu tragovi.
Reći reči koje ništa ne znače.
Oči u oči. Svu volju držeći u šakama,
I znati, da je moglo biti drugačije,
I ne tako bolno, možda.
Ostavljam, napuštam, izbacujem na ulicu
Ali moram. Ja to razumijem.
I bez tebe volim, živim, dišem ))

CEKAJ ME

Cekaj me i ja cu sigurno doci,
veruj na rec rat mora brzo proci ,
Samo me cekaj dugo
Cekaj me i kada zute kise noci ispune tugom
Cekaj i kada vrucine zapeku

I kada mecava brise,
veruj doci cu i ako rata nece biti vise ,
Cekaj i kada druge niko ne bude cekao vise
Cekaj i kada moja pisma prestanu stizati iz daleka
Cekaj me i kada cekanje dojadi svakome koji ceka
Cekaj me i ja cu sigurno doci

Ne slusaj kada ti kazu da je vreme da zaboravis na mene
I da te nade lazu, a zlobnici cekaju da kazu ,mrtav je nema ga vise
Nek poveruju i sin i mati da vise ne postojim
Neka se tako umore cekati i svi drugovi moji
I gorko vino za moju dusu nek piju kod ognjista,ali sve to nije nista

Cekaj me
I nemoj sesti s njima
I nemoj piti nista
Cekaj me i ja cu sigurno doci
Sve smrti me ubiti nece

Nek rekne ko me cekao nije taj je imao srece
Ko cekati ne zna,
Taj nece shvatiti niti ce znati drugi
Da si me spasila ti jedina moja cekanjem svojim dugim
Nas dvoje samo znatcemo kako preziveh ,rat i vatru kletu
Naprosto ti si cekati znala kao niko na svetu.
Gledala si kroz prozor u zvezdano nebo ,a ja sam odavno doci trebao.