Zivot u inostranstvu ili?

Zivela sam u inostranstvu 9 godina i bila na svakom kontinentu osim Australije ali sam se vratila kuci.
Najgori sam lokalac i priznajem to.Volim smog u svom gradu i guzve u busu i prepune ulice zivih ljudi.
Da chujem vas da li vam vise odgovara inostranstvo ili ne?
Zbog zashto?

Obzirom da sam zivela na jugu Srbije,gde je (uzgred budi receno) blagi uzas i strava, definitivno mi odgovara Italija.
Kao mala, do puberteta, zivela sam u najlepsem mestu na svetu, Kranjskoj Gori
Prelaz iz iste na jug Srbije je bila trauma koju nisam uspela da prebrodim sve do dolaska u Italiju.
Sad mi je sve potaman
Ne verujem da cu se vracati ikad tamo..
O drugim mestima ne mogu da govorim, jer ih ne poznajem kao mesto boravka, ali ovde gde sam sada je predivno.
Ima svega
Jos da su 'talijani malo vislji

Ko dete sam morala 1969 da pratim roditelje za inostranstvo (Nemacka).
Nikada nisam shavtila,zasto su me odveli iz moje meni najdraze Vojvodine Sve sto je bilo potrebno,za jedan solidan zivot,to smo imali i kuci (tada Jugoslavija).Znaci cemu je trebalo inostranstvo??
Ovde sam odrasla,skolovala se,formirala svoju porodicu.Obisla sam skoro celu Evropu, bila x-puta preko bare.Omiljena destinacija su mi Karibe. Ali sve to nije nista,prema mojoj Vojvodini i njenoj divnoj sirokoj ravnici. Sve to nije nista,prema sirini moga naroda, njihovog srdacnog i vedroga duha. Kuca mozemo da imamo na celome svetu,ali pravu kucu domovinu, to imamo samo tamo gde smo proveli i gde smo svoje prve godine detinjstva doziveli.
Srecna sam ,da sam ipak uspela svojoj deci,jedan mali deo te moje ljubavi prema mojoj domovini da prenesem i da ih naucim moj maternji jezik. Raspad Jugoslavije nikada prezaliti necu,kao sto nikada necu Bombe nad Dunavom oprostiti:(
Zivim za taj dan,kada cu se opet vratiti kuci i ako me malo samo sreca posluzi,vracam se.Svugde je lepo,ali kuci je najlepse:)
cmooook vasa Luckasta

koreni su ipak dominantni kod svih nas.Problem je sto nas nista nije uredjeno osim "kriminala" i haosa u svim porama drustva.Jedino nam se "napolju" svidja uredjenost drustva, zato cesto i postavljamo to pitanje.
E sad... gde na svetu ima :
da neradis i primas platu
da pravis prekrsaje i neogovaras
da koristis buvljak kao trzni centar
da u radno vreme budu puni kafici
da mozes svako vece izlaziti u provod
da pusis cigarete od 40 dindzi(citaj 0.5 eura)
da trosis struju a neplacas
ako se "nekad " dovede to u red bitce nam mnogo bolje!!
Pesimista al ubedjeni optimista

Zivim u inostranstvu od 92-e godine.Nisam otisla trbuhom za kruhom, vec iz razloga sto sam se udala za stranca i nakon zavrsenog faksa krenula sa njim u obecanu zemlju.Obecana zemlja je tako delovala samo dok nismo na istu zagazili a onda se pretvorila u nedodjiju.Odjednom sam se osetila samom na svetu.Nema mame i tate da me maze,prijatelja da dotrce na kafu i ispricaju zadnji trac.Nema poznatih ulica na kojima hiljadu puta zastanem da popricam sa poznanikom,mog jezika,cak ni slova koja bih umela procitati a kamoli razumeti.Ocajno sam buljila oko sebe onako izgubljena, presretna ako naletim na nekoga ko govori Engleski.Milion puta sam se zapitala kao sam uopste zalutala u prokletu nedodjiju.
Sve u svemu bila sam ochajna.Medjutim kada mi je tata dosao prvi put u posetu osetila sam da ipak nije sve tako crno kako sam sebi prikazala.Ne znam kako ali jednostavno mi je samo njegovo prisustvo dalo snage da se povratim i pocnem drugacije razmisljati.Mozda zato sto sam htela njega da ubedim da je meni sasvim dobro.
Pa dokle cu ja cvileti?Upitala sam sebe samu.Gde je resenje?Dali da se prepustim crnim mislima i ogadim zivot sebi i porodici?
Tu sam gde sam i umesto da oplakujem sebe,hajde da nesto ucinim od zivota koji mi pretstoji.Ako uspem ok,ako ne uspem, veliki je svet,nacicu valjda svoje mesto negde u njemu.
Onda sam pocela da zapazam stvari koje do tada nisam htela da vidim.Ipak moja nedodjija ima i svojih prednosti,ne samo mana.Sada, nakon svih godina provedenih u inostranstvu mislim da mi je svejedno gde cu ziveti.Volim svoju domovinu,volim i ljude u njoj ali ne osecam se ni ovde strancem.Moj dom je tamo gde je moja porodica.

Ines69 je napisao/la:Zivim u inostranstvu od 92-e godine.Nisam otisla trbuhom za kruhom, vec iz razloga sto sam se udala za stranca i nakon zavrsenog faksa krenula sa njim u obecanu zemlju.Obecana zemlja je tako delovala samo dok nismo na istu zagazili a onda se pretvorila u nedodjiju.Odjednom sam se osetila samom na svetu.Nema mame i tate da me maze,prijatelja da dotrce na kafu i ispricaju zadnji trac.Nema poznatih ulica na kojima hiljadu puta zastanem da popricam sa poznanikom,mog jezika,cak ni slova koja bih umela procitati a kamoli razumeti.Ocajno sam buljila oko sebe onako izgubljena, presretna ako naletim na nekoga ko govori Engleski.Milion puta sam se zapitala kao sam uopste zalutala u prokletu nedodjiju.
Sve u svemu bila sam ochajna.Medjutim kada mi je tata dosao prvi put u posetu osetila sam da ipak nije sve tako crno kako sam sebi prikazala.Ne znam kako ali jednostavno mi je samo njegovo prisustvo dalo snage da se povratim i pocnem drugacije razmisljati.Mozda zato sto sam htela njega da ubedim da je meni sasvim dobro.
Pa dokle cu ja cvileti?Upitala sam sebe samu.Gde je resenje?Dali da se prepustim crnim mislima i ogadim zivot sebi i porodici?
Tu sam gde sam i umesto da oplakujem sebe,hajde da nesto ucinim od zivota koji mi pretstoji.Ako uspem ok,ako ne uspem, veliki je svet,nacicu valjda svoje mesto negde u njemu.
Onda sam pocela da zapazam stvari koje do tada nisam htela da vidim.Ipak moja nedodjija ima i svojih prednosti,ne samo mana.Sada, nakon svih godina provedenih u inostranstvu mislim da mi je svejedno gde cu ziveti.Volim svoju domovinu,volim i ljude u njoj ali ne osecam se ni ovde strancem.Moj dom je tamo gde je moja porodica.

mnogo si jaka-svaka cast!

doctorr67 je napisao/la:koreni su ipak dominantni kod svih nas.Problem je sto nas nista nije uredjeno osim "kriminala" i haosa u svim porama drustva.Jedino nam se "napolju" svidja uredjenost drustva, zato cesto i postavljamo to pitanje.
E sad... gde na svetu ima :
da neradis i primas platu
da pravis prekrsaje i neogovaras
da koristis buvljak kao trzni centar
da u radno vreme budu puni kafici
da mozes svako vece izlaziti u provod
da pusis cigarete od 40 dindzi(citaj 0.5 eura)
da trosis struju a neplacas
ako se "nekad " dovede to u red bitce nam mnogo bolje!!
Pesimista al ubedjeni optimista

U kratkim recima,opisao si nasu Srbiju doctorr67.Ali posto sam i sama nepopravljivi optimista, verujem u to BOLJE sutra.Verujem u moj narod,koji je mnogo cega izdrzao i trpeo.Tudje ne mogu da postujem,ako SVOJE nevolim!

tako je Luckasta, drugu Srbiju i nemamo-to nam je sto nam je:))

Ines69 je napisao/la:Zivim u inostranstvu od 92-e godine.Nisam otisla trbuhom za kruhom, vec iz razloga sto sam se udala za stranca i nakon zavrsenog faksa krenula sa njim u obecanu zemlju.Obecana zemlja je tako delovala samo dok nismo na istu zagazili a onda se pretvorila u nedodjiju.Odjednom sam se osetila samom na svetu.Nema mame i tate da me maze,prijatelja da dotrce na kafu i ispricaju zadnji trac.Nema poznatih ulica na kojima hiljadu puta zastanem da popricam sa poznanikom,mog jezika,cak ni slova koja bih umela procitati a kamoli razumeti.Ocajno sam buljila oko sebe onako izgubljena, presretna ako naletim na nekoga ko govori Engleski.Milion puta sam se zapitala kao sam uopste zalutala u prokletu nedodjiju.
Sve u svemu bila sam ochajna.Medjutim kada mi je tata dosao prvi put u posetu osetila sam da ipak nije sve tako crno kako sam sebi prikazala.Ne znam kako ali jednostavno mi je samo njegovo prisustvo dalo snage da se povratim i pocnem drugacije razmisljati.Mozda zato sto sam htela njega da ubedim da je meni sasvim dobro.
Pa dokle cu ja cvileti?Upitala sam sebe samu.Gde je resenje?Dali da se prepustim crnim mislima i ogadim zivot sebi i porodici?
Tu sam gde sam i umesto da oplakujem sebe,hajde da nesto ucinim od zivota koji mi pretstoji.Ako uspem ok,ako ne uspem, veliki je svet,nacicu valjda svoje mesto negde u njemu.
Onda sam pocela da zapazam stvari koje do tada nisam htela da vidim.Ipak moja nedodjija ima i svojih prednosti,ne samo mana.Sada, nakon svih godina provedenih u inostranstvu mislim da mi je svejedno gde cu ziveti.Volim svoju domovinu,volim i ljude u njoj ali ne osecam se ni ovde strancem.Moj dom je tamo gde je moja porodica.

Svaka chast Ines .....I meni je trebalo mnogo godina da ne gledam svet sa crnim naocharima....i da shvatim da gde mi je porodica tu mi je srce.
A idealizovala sam i kukala....
Zhao mi shto nisam stavila tachku odmah i kvalitetnije provela vreme tamo.

.

Kaze Mesa Selimović...Desava se na ovim prostorima svakih 50 godina,Da pametni zacute,fukare se obogate a budale zajašu..Rekla sam to na racun toga,sto mi svi ..prigovaramo,ogovaramo situaciju..u kojoj su se nasle sve zemljlje ,repubike bivse Juge..Svega ima..tacno je,ali zasto oplakivati sebe gdje zivim...jer cim ja nesto kudim,znači da nisam zadovoljna svojom situacijom,svojim rejtingom.Pa onda daj kriiku,bice mi lakse...Treba da svi mi damo doprinos drzavama u kojima zivimo,pa ce nam vratiti drzava sve nazad.Svi mi primamo po 400 eurica ,a svi zivimo od 1000 eurica...Vecinom..i pitamo li se ikada...odakle nam.

Drzava sve moze preko noci da sakcionise, sta sa sirotinjom,gdje ce nju...treba da i na njih mislimo..
Pitajte ljude koji zive u Italiji U grckoj,ima li kod njih nazovimo ga sverca..prodaje po ulica...bizuterije cigaret,prnjica...Ima ja sam licno vidjela u sred Rima..vidjela sam u sred Atine...Znaci i ako oni nisu bili u jadu i čemeru u kojem smo mi bili u skorije vrijeme..ipak nije sve kako stima...

Normalno..polako i kod nas se sve uvodi u red,ali ne moze preko noci ljudi moji...

Zivot u inostranstvu..(zivjela sam dvije godine posle faksa u Sveckoj)po meni je nedaj boze..Ja sebe nisam mogla vidjeti u tom svijetu.Moga naroda nema nigdje..nas osmijeh vredi para..nas ten lica obecava makar lijepo sjutra.
Taj egoizam za moju dusu je bio unistenje,kad ja podjem sa prijateljicim na kaficu..ona vadi novcanik da plati sebi pice..uzassssss..to je bilo nepojmivo,neprihvatljivo za moju psihu..Mozda nisam htjela ostati..iz razloga,sto bijah zanesena karijerom..a tamo mi ne neizbjezno bjese da radim u luna parku,kao higijenicarka. ili na neko drugo mjesto..slican posao...Svaka cast svima,ali i danas nebih mogla bez moga krsa ,bez moga naroda..

U sustini..treba zivot prihvatiti kako nam je i sudjeno na neki način.treba biti borac..gledati ga sa ljepse strane..ako sam ja stranac u nekoj zemlji...trebam se prilagodjavati njenim normama,misliti čak kao i oni.Da bi nam bilo lakse...Mijenjati se iz korijena,diviti se novom danu misliti na svoju poridicu i bolje sutra...zato se nedajte dragi moji koji zivite preko...Nigdje ne cvetaju ruze..ako se ne poradi na njima;)))))))))))))))))))))