Snovi i secanja-Blog jedne Uobrazene

Da, ovo su moje priče. Najcesce pitanje je “jesu li ove priče istinite”?

Neke jesu. Neke nisu. U nekima je više trenutaka i različitih mesta spojeno, neke su čista fikcija, a ponegde ignorišem vremenski raspon i spajam nespojivo po nekom samo meni znanom ključu. Uglavnom, ne objašnjavam poreklo priča i “da li je zaista postojao Vasa Ladački”. Priče su da se pričaju i slušaju…

Ja nisam neki pisac, samo povremeno reči krenu same i ja ih pribeležim.

Ovom prilikom se zahvaljujem mom drugu Trickiju koji me je podstakao da okacim svoje price.

Na pocetku

Naizgled obične stvari uvek su najteže. Iako je ispod mojih prstiju izaslo mnogo ovakvih prica, pokazalo se kao najteži zadatak. Na posletku, uvek se desi da se pojavi neko dovoljno smeo da se začudi i to glasno kaže i inspiriše te time da uradiš i ono od čega bežiš.

Pisanje je divna stvar, ovo je prilika da saznate više o meni a da ne moramo popiti ni kafu. Naravno, kafa ima svojih draži ali ima i pisanje.
Još više možete saznati od onih koji obožavaju ogovarati, a ja ću ovde ipak sama sebe malo hvaliti, malo kuditi, malo filosofirati tek da popunim prostor i kažem šta imam. Belina strane me je oduvek izazivala, pa sam olovkom još od malena težila da joj dam smisao, kao što sam obožavala da po prvom snegu gazim i gledam tragove za sobom.

Letnja Kisa

Ima već dosta vremena kako se nisam sa ovakvim mirom zavalila u krevet, privukla stočić i na njemu šolju čaja i čitala neku lepu knjigu. U večitoj žurbi i borbi za svaki sekund i preživljavanje tokom najmanje poslednjih deceniju i po, vremena koje su kalendari bolje od nas proživeli, dozvolili smo da budemo žrtve i da zaboravimo one male stvari koje nas čine srećnim, poput čitanja dobre knjige uz šolju čaja, kako sam volela činiti. I nije to neki “penzionerski” manir, pa u vremenu kad sam to činila time sam popunjavala trenutke između učenja i izazivanja sudbine.Zaboravljamo polako, kako odrastamo, a zapravo starimo, da sitnice čine život. Ne lova, ne nagrade, ništa spektakularno već obične male a nemerljivo velike stvari poput osmeha, dečijih očiju, dodira drage ruke, ili nekih tuđih lepo ispisanih reči na papiru.

Vani već danima pada kiša i iako sam više puta ovih dana pokisla, mešavina pretponoćne kiše i lagane šetnje bez cilja delovala je prilično zanimljivo. Volim letnju kišu i krenuh ne zaobilazeći barice. Čim bi kiša malo posustala, kao neki zalutali Englez bih vitlajući dugim kišobranom u ruci iscrtavala neke bezvezne figure u vazduhu. Moje misli, moji koraci. Nekome bi možda izgledalo čudno da neko bez žurbe lagano šeta po pljusku. A baš taj momenat, vodeni zid svuda oko mene, dok se u daljini nebo cepa od gromova i povremene munje osvetljavaju moje korake, idealan je da se korak uspori i, za svaki slučaj, udaljim od zgrada i gromobrana. Šum miliona kapi oko mene nalik džinovskom tušu.

Još uvek sa osmehom na licu, sećajući se nekih epizoda, odlutah u mislima u gradove u kojima sam ovako šetala, kisnula po kiši. Nekih se imena nekad dragih ljudi više i ne sećam. Pamtim lica. Gde li su sada? Da li i oni gube stare dobre navike poput mene? Nešto gubiš uvek, na jednoj strani dok na drugoj nešto novo i nadaš se vrednije dobijaš. Tako je ustrojen izgleda ovaj svet. Razmišljam o onome šta me očekuje. Samo nagoveštaji očekivanih događaja, ljudi, i tama neizvesnosti budućih iznenađenja. Večeras mi je samoća godila mislima. Barem dok sam šetala, mada u mislima nikad nisam sama, uvek ih ispunim nekim dragim licima, očima, osmesima i rečima koje struje glavom dugo nakon što ih čujem. Poput zvonkog smeha ili reči koja prodre dublje od drugih, neke inače obične reči, svakodnevne ali izgovorene u pravom trenutku, ili, još intrigantnije - neizgovorene a očekivane.

Kad lutaš bez busole obično se krećeš u krug i ja se tako vratih do svoje zgrade i ne razmišljajući, pomerih se u stranu i gotovo automatski otvorih vrata komsinici, da prođe, a ona očigledno zbunjena tim gestom u jedan iza ponoći, izgovori onu retku reč u našem jeziku “Hvala” i trideset uobičajeno mutavih sekundi u liftu bi ispunjeno rečima. Toliko se ljudi promenilo u ovoj zgradi, jedva da nekog i poznajem.

Vratih se knjizi i pisanim rečima, pred spavanje. Napolju je već prestala kiša, šteta, jer volim se uspavati dok dobuje po prozoru.

Faza oprastanja

Prvo oprostite sebi svo izgubljeno vreme ovog sveta, sada kad ste svesni da se današnji dan nikad neće ponoviti. Zatim oprostite svima koji, tražeći sebe nisu imali vremena za vas onda kad su vam bili potrebni.
Na kraju, oprostite se od svih onih koji hoće da vas promene, od svih koji vas drže u rezervi, od svih koji vas ne prihvataju takve kakvi ste.
Dignite sidra, zbacite balast strahova…
More je nepregledno, i svi su horizonti vaši…

Povratak kuci

…odjednom shvata da je ostao potpuno sam u poluosvetljenoj ulici…

Zvukovi grada su svuda okolo, nepravilno raspoređeni u vremenu i prostoru. Svetla se gube u visini, nestaju u izmaglici noći, oblici postaju obrisi, pokreti postaju slike, i ceo svet se sažima u tačku, zatvara, grči, i polako ponovo počinje da se prostire ka van, lagano i viskozno, nikuda ne žureći.
Korača polako prema uglu, sredinom ulice. U ušima mu jošuvek odzvanja tišina, odsustvo razgovora, tek neznatni zvon koraka po mokrom pločniku, i boje sveta nestaju iz fokusa.
Svet je sazdan od zidova, kaže sebi poluglasno, nesvesno podižući kragnu, i svaki od njih možemo preskočiti, zaobići, srušiti… osim onih kroz koje vidimo. Na onima kroz koje vidimo, ako nam je dovoljno stalo, često bude dovoljno da ostavimo otisak dlana, na mestu gde bi se inače našla brava, i pogledom nacrtamo vrata. U tom otisku dlana zauvek ostane deo nas, i ko god ga tu primeti i nasloni svoj dlan na njega otkljuća ceo jedan život koji se nije desio, a mogao je…
Mogao bih napisati celu knjigu o njoj, misli dok korača ne razmišljajući kuda. Noge večeras nisu njegove, pripadaju nekome ko zna kuda je pošao. On je to prestao da bude, sasvim je siguran. Trenutak, gotovo nemerljiv, i prekidač je okrenut. Sve ono u šta je do pre nekoliko minuta bio siguran odjednom je prestalo da postoji, obezvređeno jednostranošću neprihvatanja…
Prošle su godine otkako se poslednji put osećao ovoliko prožet emocijama. Ako se IKADA osećao ovoliko prožet emocijama… Zbunjen silinom svega što mu se dešava pokušava da vrati film, rasporedi činjenice, rastavi situacije na pregledne činioce, ponovo analizira signale, u nadi da će u nekoj tački pronaći svoju grešku, uočiti pogrešno tumačenje, shvatiti da je od početka bio osuđen na propast, da nikad nije ni imao šansu, da je sve bio samo privid, samo nešto što je on, i samo on, želeo da vidi.
Ne polazi mu za rukom. Koliko god se trudio, slika se uvek zamrzne na jednom osmehu, jednoj iskri u njenim očima, jednom trenutku zbog kojeg, siguran je, nikada ovo neće moći sebi da objasni do kraja.
Vetar ga u jednom trenutku podseća da je vreme da se pomeri, da krene. Zar sam stao?, pita se, i u magnovenju shvata da nije nikuda ni pošao. Stoji ispod ogoljenog drveta, žut pod svetlom ulične lampe, i pogled mu je prikovan za njenu kapiju. Možda će kasnije shvatiti da se o ljubavi zapravo ne priča. Možda će shvatiti da je dovoljno dati ono što možeš… Sada ne. Sada ne može ništa, sem da ne veruje…
Gleda kroz zid. Bojažljivo spušta dlan tamo gde bi mogla biti vrata…
Okreće se i…

Mali ljudi

Zaista je tuzno kad shvatimo da ljudi koje smo gledali sirom razrogacenih ociju i crpili iz njih deo energije koju su posedovali, pokazu pred nama da su najobicniji ‘mali’ ljudi koji se rukovode niskim strastima…
Zato im je najbolje okrenuti ledja i pamtiti ih samo po dobrom u njima, ne dozvoljavajuci sebi ni tren mogucnosti da odemo njihovi krivim putem…a opet ne zaboravljajuci da i nama lako moze da se desi neki trenutak slabosti, kad cemo sami pokazati koliko smo mali…

Kritika

Mozda je stvarno tajna lepote proslih vremena bila u tome sto nismo znali…

U vreme savremenih komunikacija, kad su nam dostupne sve informacije, i kad ih jedni upotrebljavaju za napredovanje, a drugi za ostvarivanje svojih bolesnih misli, svi postajemo ‘najpametniji’…

Jednom je jedan selektor fudbalske reprezentacije rekao - Lako je bilo biti selektor u vreme kad si bio samo jedan, a danas si odgovaran ispred 2 miliona selektora. Sada su svi pametni i svi umeju sastaviti najbolju selekciju…

Danas smo svi doktori, tacno znamo od cega bolujemo,a politika nam je majka….
Danas smo svi najveci kriticari, samo negde u pozadini zaboravljamo sebe pogledati u ogledalo i zapitati se, koju kritiku sebi uputiti?

Plovidba

A bilo je bura itekakvih, i onih koje se iz prelepog sunčanog dana i bonance pretvore u uragan, dezorijentišući me i posle kojih bih gledala površinu mora koje se smiruje sa ispraznim osećajem zaljubljenika u more, koji šalom prirode neizlečivo pati od morske bolesti. I želja za plovidbom uvek nadjača neizbežan osećaj mučnine. Ne mogu bez mora, bez slatke neizvesnosti koju plovidba nosi, uprkos užasnoj izvesnosti bola i mučnine. Mnogo sam luka ostavila za sobom, gradova koje sam volela, i ne znam gde su danas svi ti ljudi koji su kamenu i betonu svojim prisustvom davali dušu, ljudi koje sam volela i koji su ispunjavali moje trenutke. Čije sam trenutke ja ispunjavala. Prijatelji stari, prijatelji zaboravljeni, prijateljice sada sve već odavno žene i žene koje kao devojke nisam ni poznavala a čiji je korak davno još mimo njihove volje određen, način na koji će kroz život ići, uglavnom oprezno i sa strahom od sopstvenog koraka a ne od bura. Njih su se davno prestale bojati.

Naslonjena na ogradu ovog broda koji je ko zna ko i zašto napravio, postavljam sebi pitanja, poput ovih, ne žaleći ni zbog jedne bure ni nasukavanja, ali žaleći duboko za svim propuštenim plovidbama onih koje sam volela i kojima nisam umela preneti svoj Dar uživanja u nemirnom moru. Jer, znala sam, niko mi to nije rekao, osećala sam to: more je tu bilo i pre nas, postojaće i posle nas. Neće zbog nas biti mirnije niti će bure besneti samo zato što smo se usudili zaploviti. Ne možemo mu ćud izmeniti, možemo samo izmeniti način na koji to prihvatamo. Sa strahom ili sa verom.
Jer svako svoju plovidbu mora sam otploviti...

Uobrazena je napisao/la:Faza oprastanja

Prvo oprostite sebi svo izgubljeno vreme ovog sveta, sada kad ste svesni da se današnji dan nikad neće ponoviti. Zatim oprostite svima koji, tražeći sebe nisu imali vremena za vas onda kad su vam bili potrebni.
Na kraju, oprostite se od svih onih koji hoće da vas promene, od svih koji vas drže u rezervi, od svih koji vas ne prihvataju takve kakvi ste.
Dignite sidra, zbacite balast strahova…
More je nepregledno, i svi su horizonti vaši…

Secam se,kada sam te citala prvi put,bas ovaj deo je ostavio utisak na mene.Kopirala sam text na chatu i diskutovali smo dali je uopste moguce ostvariti sve navedeno.Jeli iko od nas dovoljno snazan i hrabar da nadje u sebi sav oprostaj a potom "Digne sidra, zbaci balast strahova".
Drago mi je sto si se pojavila na forumu sa svojim snovima i secanjima.Imaces vernog citaoca u meni.

Bez naslova

Slikar, na ulici, veštinu, umetnost nudi. Delić božanskog dara za malo para, za običan narod. Na brzinu iscrtan potret ponosni vlasnik odnosi sa sobom, mali je vešt a novac mu treba, i posao je brzo sklopljen.

Razmišljam o njima, dok čujem: „napiši neku priču, dugo nisi pisala“. Nijedna reč ispod ovih prstiju ne izlazi bez srca, nijedna nije naručena, i neće nikad biti. Još je stotine strana neobjavljenih negde u mojim sveskama, moje misli pretočene u reči, u trenucima kad su misli tražile reči koje će ih sačuvati. One retke, koje su zaslužile da budu sačuvane u pričama za njih obično i ne znaju, i ne verujem da će saznati, sat unatrag ne ide, prošlost se ne može izmeniti, sećanje samo praznine popunjava, ko ne pamti iznova proživljava.

Sirano je umro sam, voleći onu koja je voleći njega drugog ljubila. Nos mi je malo manji od njegovog i mačevanje ne poznajem nit mi je reč britka ko njegova, te ni sudbinu njegovu ne čeznem da delim - pišem za svoju dušu, za par minuta pažnje nepoznatih čitalaca. Ne pišem nikome da utehu traži odmarajući se od promašaja, i zato, ne naručujte priče. Nisu na prodaju.

Hvala Ines, ovo su price vec davno objavljene ali sam eto resila da ih okacim na svom forumu.Hvala ti jos jednom.

Maestro obmane

Uzviknula je Ona, lupajući šakom o sto. U tom neurotičnom postupku beše nečeg sirovog i jadnog istovremeno, gotovo infantilnog. Brand, kažu stručnjaci, nije ono šta vi govorite svetu da jeste, već ono šta svet smatra da jeste.

Deceniju ranije tu zenu nisam ni poznavala osim iz štampe. Niko je nije znao i brzo je postala “neko”. Onda sam je upoznala lično, i bila je fascinanantna, bila je drugačija, puna energije i originalna. Godine su prolazile i priča je postajala sve bleđa i bleđa, da bi na kraju sedele u polumraku nekog kafića gde mi ona besna, govori, više ubeđujući sebe u to “Gospodjo, ja sam brand, Gospodjo, ja sam brand”. E draga moja, niti sam ja Gospodja niti ti sebi možeš tako laskavu etiketu sama prilepiti. Maestro Obmane. Taj je nadimak dobila te zime.

Gledala sam zajapureno lice besne zene koja samo što ne skoči preko stola, i buka maske koja je padala postajala je sve nesnosnija. Ćutala sam jer odgovor zaslužuje samo smisleno pitanje. Ovde nije bilo ni pitanja a još manje smislene tvrdnje. Samo poslednji trzaji nekadašnjeg velikog igrača koji je zarad sopstvenog uspeha pod noge bacala i prijateljstvo i moral i poštenje. I svesna da šta god sam od nje naučila, a jesam, već sam je prevazišla. Ali mi se iz osećanja poštovanja zbog svega čemu me je naučila nisam suprostavila.

Priliku za to sam stvorila izigravši i ono malo poverenja koje je preostalo i dokazavši da je postala beznačajan deo mog života ma koliko bio nekad značajan izvor inspiracije i znanja, i da iz te prazne čaše nema više šta da se ispije i da nije vredna čak ni razbijanja. Prvi put za sve te godine znala sam da ne grešim, da sam potpuno iznad nje i da jedino besčašće je ono u čemu se nikad sa njom neću utrkivati. Mirnim glasom, kakvim se čita recept, rekla sam joj šta mislim o njoj i da je za mene postala nula. Brand je sve samo ne nula.

Sta reci,bez ti jedno velko hvala za ovako divne provedeno vrijeme čitajuci te.Zeno ovo nije iluzija jednog poete,ovo je čista filozofoja zivota.Svaka čast na ovako decidnim zapazanjima predocenim na papiru kao da se desavaju ispred čitaoca.Samo nastavi,bravoooo;)))

Muskarac iz ugla muskarca

Uciti muškarca muškim rečima je tipično ženski potez. Suština svih razlika je da oni već genetski nemaju pravo da budu emocionalni onako kako osećaju da treba da budu. Mogu biti samo ono što neko od njih očekuje, i tako, I SAMO TAKO biti prihvaćeni. Nikad im neće biti dozvoljeno da pokažu svoj osećaj pripadanja. Nikad pravilno protumačeno ono što pokažu. Nikad slušano ono što kažu.

Vreme je da se pretvore u vidovnjake, da ono što neko od njih želi, očekuje, traži, počnu konačno da shvataju bez reči, onako kako se od njih i očekuje, da čitaju iz smernih, zamagljenih, nasmejanih pogleda ono što bi želeli da tamo piše…

Mislim da samo jedna formulacija dobro objašnjava šta odricanjem zapravo dobijamo, i time dotičemo suštinu postojanja, i ispunjenost onog sveta koji nam je zapravo najbitniji - čemu sloboda, ako nemamo s kim da je podelimo… Čemu sve što imamo, gradimo i nosimo u sebi, ako nemamo kome da to poklonimo…

Divan je osećaj pronaći sebe u mojim rečima… Još je divnije pokazati se u svojima… Dokle god ima onih sa zamagljenim, nasmejanim očima…

Emocija i ukus

Ko se god zapita šta treba da učini da bi bio prihvaćen, na dobrom je putu da postane nešto što zapravo nije, i da se tako, svidevši se usput mnogima, na kraju ne svidi sebi… I, sa ili bez obzira na prećutno podrazumevane društvene norme, biti ono što jesi nikad ne traži ničiju dozvolu, čak ni odobravanje…

O ukusima, naravno, nema svrhe raspravljati. Više volim ljude koji ostavljaju trag, nego one koji ostavljaju dojam Ne bih da ovo bude pogrešno shvaćeno, ne pričam o razlikama između muškaraca i žena, to je jedna jalova rasprava. Svi smo mi različiti, i, na kraju i na početku, ili smo ljudi ili nismo. Emocije ne potiču samo od muško-ženskih i žensko-muških odnosa. Povrede nam u životu ne nanose samo suprotni polovi. Život je, koliko god u svojoj suštini bio jednostavan, isprepletan tananim tkanjem slika, zvukova, mirisa, esencijalnih začina koje sami biramo i doziramo.

Potreba da se bude drugačiji da bi se nekome dopao pokazuje samo nesigurnost u ono što jesmo, ko god da smo. Pokazuje i spremnost da se pustimo niz maticu, da ne činimo napor pokreta, da se prepustimo toku, zadovoljni tek nagoveštajem mogućnosti da ćemo se održati na površini.Kada su u pitanju Ljudi, površina je sasvim suprotno od onog što je potrebno za definiciju… Potrebne su nam DUBINE…

Nemojmo se truditi da se pokažemo u bilo čijim očima… Ono što jedan par očiju vidi, puno puta je ono što mu srce kaže. Radije se potrudimo da vidimo srcem, bićemo generalno puno sretniji bar sa one strane sa koje očekujemo da budemo ispunjeni. Racio ostavimo kao zadnju liniju odbrane, ako ustreba. Jer, ako nas racio vodi u osećanjima, šta od osećanja ostane? Uredno složena predvidljiva i bezbedna staza kojom uvek možemo prošetati kada nam je do toga? Zvuči li Vam to malo sebično? Život je, ipak, dvosmerna ulica…

I još jedna stvar… Nema žene, kao ni muškarca, koji je tvrđava… Ima samo onih koji misle da jesu. Prepoznaćete ih lako, to su oni koji imaju visoko istaknutu zastavu nedokučivosti, i oko sebe duboke rovove u koje su pobacali sva čudovišta, zveri i demone nekih davnih poluprošlosti… Iza zidova tih tvrđava obično sedi neki čarobnjak iz Oza, Veliki i Strašni, davno zaboravljen, i već i sam zaboravivši čemu ti zidovi oko njega/nje uopšte služe… Od takvih tvrđava uvek sam više volela one male, jednostavne radnje sa šarenim nadstrešnicama, na suncem okupanim trgovima, raskrsnicama, mnogobrojnim putevima…
Putujte...
Putovanje je ionako prekratko da bismo videli, posetili, i osetili sve što želimo. I, putujte širom otvorenih očiju, gledajte predele i nasmejana lica, verujte nogama, uvek će Vas odneti baš tamo gde treba… Gledajući ožiljke, čovek se lako saplete, a ako i ostane na nogama, teturajući se je propustio deo puta kojim nikad više neće ponovo proći…

Oblicje

Ubeđujem sebe da to nije „srpski mentalitet“ već samo ekstremi koji se primećuju, ali tada na momente ličim sebi na one svesno nerazumne i namerno naivne koji su branili Miloševića rečima da on nije kriv već samo ima loše savetnike. Pre će biti da ono šta osećam da smrdi u ovoj zemlji, koju ipak toliko volim, nije plod moje uobrazilje već posledica ustajalih, sirovih, prostačkih navika koje ovde još uvek nalaze plodno tlo.
Moj imenik u telefonu se polako smanjuje, previše je onih koji nisu vredni tipkanja po tastaturi telefona a kamoli razgovora. Možda postajem s godinama zadrtija… A možda samo svesnija uzaludnosti poklanjanja svog vremena onima koji ga nisu vredni. Devedesete pruzaju svoje papke i pred kraj prve decenije ovog novog veka, i nikako da umru. Meci i bombe prosute ovde promasili su sve koje je trebalo obrisati jer osim ljudskog obličja nemaju bogzna šta sličnog sa ljudima. Etika, moral, ma daj… to su samo prazne fraze u svetu gde bilmezi drže konce a ludaci vladaju. Ovo parče sveta bilo bi za nijansu lepše da je bilo drugačije. Ovde na Divljem Slepom Crevu Balkana za razliku od Divljeg Zapada čast, poštenje, reč ne znači ništa i nepoštovanje iste ne košta ništa (ili mi se to samo čini zbog filmova). Ah kako bi lepo bilo da su dvoboji dozvoljeni. I da su kurve u bordelima. I da umem postati drvo i da me smrad okoline ne dotiče i uživam u prirodi i svojoj porodici.Jedino oni vredni su moje pažnje, i još par lica koja me odavno prate, od kad znam za sebe, i iz mladosti. I poneka, zaista retka osoba, od mnogih koje danas srećem. Čini mi se da sa godinama broj „dobrih“ smanjuje. Ili se možda moji kriterijumi menjaju. Ili oboje?
Kako god bilo, sad, ne bih žalila kad bih jednim klikom miša obrisala sve šta sam ranije napisala. Imalo bi to smisla samo kad bi se time i iz glave sve izbrisalo.

Vizija zivota

Posao je značajan deo mog života. Nije presudan ali mu se posvećujem sa istom strašću sa kojom sve radim. Često razmišljam ali ne o poslu već o principima, o tome kako da budem bolja. Imam prijatelje koji se posle određenog popodnevnog sata isključuju i ne žele razmišljati o poslu. Ni tokom vikenda. Za mene je to veštačko deljenje života na dve polutke koje, po njima, ne treba da se dodiruju - privatan život i poslovni život. Za mene je to glupost, ne može se život kvantizovati. Život se sastoji iz spavanja, uživanja, odmora, rada, učenja, patnje, ljubavi, sećanja, nade i sve je to prepleteno i samo tako čini celinu. Nanosi boja svih tih elemenata koji se preklapaju čine jedinstvenu sliku. Isecite tu sliku na delove i nećete više imati sliku. Život ne trpi stege. Život se kao i posao živi. Svim srcem.

Raditi bilo šta rutinski, bez srca, za mene je mučenje. Ponekad čujem da imam zapadnjački način razmišljanja i da to ovde ne prolazi. Mnogo puta sam se uverila da su takve tvrdnje možda i istinite. Ipak, da sam potpuno sigurna u to, ne bih bila ovde. Verujem da nije sve izgubljeno za ove istorijom i nedaćama opterećene zemlje, kojima i moja pripada, koje su nekad bile zajedno a sad svaka za sebe, rascepkane i podeljene granicama, predrasudama, strahovima. Verujem da se ovde može živeti normalno. Da će vladavina prostaka ustupiti mesto vladavini sposobnih, pametnih, liberanih i korektnih ljudi. To je moja vizija. Da nje nema, odavno bih napustila ove krajeve, jer kako neko to lepo reče “budala živi gde je rođen a pametan gde mu je dobro”.

U susret Novoj Godini

Nova Godina… nekada sam se radovala dočeku, a sada je to postao tako običan dan. Valjda i ja poput onog australijskog plemena koje ne slavi rođendane, jer to je događaj za koji niko lično nije zaslužan, već slave kad neko nesto postigne, nauči, dobije, uradi, tako je i Nova Godina za mene postala samo jedan dan u nizu trenutaka koji cine život.

Ako već mogu da biram kako da živim - biram da živim za svaki dan a ne za jedan u godini.

Vraćaju se neke slike. Praznična euforija, prodaja čestitaka, novogodišnje žurke, ljubavi, prazne i velike želje u čestitkama kad vas svi tog dana vole, jer, “tako treba”, velika iščekivanja, i odsustvo nagrade, koju zivot, sram ga bilo, ne daje za čekanje da se nesto desi. Jedini koji je nekoliko godina držao obecanja bio je Deda Mraz. Dok nisam provalila pokojnog dedu da je on Deda Mraz. A baš se mogao i obrijati te večeri, da mi potraje još koju godinu, a ne da ga onako majušna i naivna prepoznam po bradi od par dana. On me naučio kartanju. Deda, a ne Deda Mraz. Kad je otišao sa ovog sveta, nije mi više do kartanja bilo. Sećanja uvek ostaju. Sećanja na dobre trenutke, na dobre ljude, smeh. Smeha se najradije sećam i dan danas, i nema lepšeg poklona za mene do iskrenog osmeha, onog kada se i oči smeju.

Eh, docekati Novu Godinu sa očima koje se smeju, to je već nešto vredno življenja. Malo je takvih danas, tek retki su ostali, odupirući se “odrastanju”, “ozbiljnosti” i nisu zaboravili da budu deca. Možda, zapitam se nekad, mozda bi valjalo sa tih par “neodraslih” provesti taj dan, mozda je on sa odlaskom smeha izgubio u čaroliji. Možda je ustvari čarolija Nove Godine u tim očima koje se smeju, u kojima je odraz vatrometa, i pre nego otkuca ponoć. Nedostaju mi tada… zato je verovatno i taj dan tako prokleto običan.

Novo jutro

Kad se sledeći put rodim, volela bih da budem obična travka. Da provedem mirno svoj vek dok me neka stoka ne pojede i da ne znam za nazovi civilizaciju, koja definiciju civilizacije izvrće ruglu svakog dana i svodi na običan prirodni zakon jačeg. Ne postoje prava, ne postoje zakoni, sve se menja u skladu i sa interesima najjačeg. Dvadeset pet po tudjem turu ne boli, pa je tako lako Amerikancima da se igraju Boga i uništavaju narode, države, kako im se ćefne. Nismo mi ni prvi a nažalost ni poslednji a ove mi Ucenjene Nacije sve više liče na ono Društvance Naroda što neslavno propade pred početak drugog svetskog rata.
Kad se sledeći put rodim, volela bih da to ne bude na ovoj planeti, jer mi je ove dosta već sad i ne verujem da smo mi ljudi, inteligentna bića. Hrist je uzalud žrtvovao sebe, ništa se suštinski promenilo nije od tada. Reći će neki zlobnici, kad dođu na ovaj post da je meni žao Kosova. Ne, žao mi je ljudi. Žao mi je njih, žao mi je svih nas koji ne umemo živeti složno, koji smo toliko jadni da nas jezik razdvaja, da nas običaju razdvajaju, da nas prezimena razdvajaju toliko da se mrzimo. Ma zašto se čudim i tražim razum među ljudima u tako velikim razlikama kad sam svedok ko-zna-otkud-došlih “beograđana” koji sa podsmehom dočekuju svaku drugačuje akcentovanu reč od njihovog savršenog govora - osobina koje nijedan kraj ove jadne napaćene zemlje nema već samo njena prestonica, navodna prestonica kulture i tolerancije.
Stojim u redu u pošti danas, u ruci držim ličnu kartu i pasoš , i razmišljam kako treba da se nekim od ta dva dokumenta identifikujem kao građanin Srbije. Država nam traje kraće od garancije za automobil.
I čitam vesti, jedni slave, drugi žale, treći prete, četvrti zovu “majku Rusiju” da pomogne (kao da je ona ikad pomogla - ne daj bože da ti Rusi pomažu). Još se sećam reči moje pokojne prababe, kako od Nemaca i Bugara nije sakrivala decu ali je sakrivala od Rusa svoju malu žensku decu, moju baku i njenu sestru, tada devojcice... Da je jedina takva priča koju sam čula ali nije. Čitam vesti i gledam kako svima su puna usta prava Šiptara na nezavisnost ali zato ne daju ni kilometar svoje teritorije onima koji kod njih samih isto to traže, što i Šiptari kod nas. Tuđe damo svoje ne damo… Eh, kad bi to “braćo” Gruzijci, Španci i ko zna ko još tako išlo. Kutija je kanda davno otvorena i zla još iz nje izlaze, i nije ovo poslednje i najveće. Još će zla iz otvorene kutije izaći, pre nego na dnu ostane samo Nada. A kad ostane samo nada, znači da smo dogurali do kraja. Nada je pasivno očekivanje da će nas deus ex machina spasiti, jer nam ništa drugo ne preostaje, jer je sve iscrpljeno.
Preživećemo mi bez Kosova, jeste to kolevka srpstva, ali i kolevka Rusije je sad u Ukrajini pa im ne smeta da postoje. I nismo prvi koji gube teritoriju, a to ide sa izgubljenim ratom i nemamo sad šta tu plakati. Uostalom, bez tog čira možda ćemo biti zdraviji. Nekako mi nikad nije prijalo znati da imam komšiju kome je krvna osveta zakon po kome živi. Valjda što sam rano naučena da “oko za oko, zub za zub” smatram divljaštvom i što iako ne mogu reći da sam vernik, poštujem Isusove ideje praštanja i ljubavi prema ljudima. A možda sam baš zato veći vernik od onih sa kajlama oko vrata i krstom od 200 grama, koji se u crkvi ujutru pomole a posle odu da pljačkaju, lažu, varaju, ubijaju.
Kada se sledeći put rodim, možda ustvari ne bih volela da budem obična travka i da me pojede prva stoka koja naiđe, možda bih volela biti trnovit žbun koji niko ne može pojesti, i koji traje dok traje ili dok ga grom ne sprži.
Kad bih se mogla ponovo roditi, volela bih da se rodim negde, ako takvo mesto uopšte postoji, negde gde su ljudi - ljudi.
I ne brine me toliko što se neću nikad više roditi. Brine me što neka nova budala može potrošiti jos 10 godina naših života na inaćenje. Dvadeset pet po tuđem turu nije ništa, da, tačno je to.
Ne verujem da ću ikome dozvoliti da pojede još 10 godina mog života pod bilo kakvim opravdanjem, pa nek to nazove ko kako hoće. Deset godina su mi uzeli u ime ko zna čega, bilo kojih sledečih deset - neće vala, ma neće ni jednu godinu.
I brine me jer ne mogu da žmurim, što je ta Pandorina kutija davno otvorena i ko zna koliko zla još u njoj ima. A umorna sam od takvih iznenađenja. Čeznem za jednim jutrom, jednim danom, kad neće biti loših vesti. Čeznem, i samo iz inata verujem da ću bar jedno takvo jutro videti za ovog života.

Velicanstveno ce biti ukoliko objavim svoju knjigu.Nadam se da ce to jednog dana biti i ostvareno..Svaku kritiku uvazavam, cak i onu koja nije dobronamerna.Odlican podstrek.Hvala Korisnicko Ime sto me citas.

Daj bre da ne kazem sta''Ne **** više u poverenju decko''Ispadosmo svi ovdje copy/paste a ti tu neki sudija i samo sudis.''Ne sudi da ti ne bude sudjeno''
Daj budi malo feksibilan,jesi li ti svestan kako se ponasas,ideš amo gdje sta ima novo napisano i bljujes vatru.kad si tako pametan i znas sve daj da pročitamo nesto što si ti imalo kvalitetno ostavio na ovom netu.Nemoj tako decko,oslobodi se jedi i zlobe,poslusaj savjet,jer nekad ce ti trebati a neces imati love da ga platis.Price su vrh vrhova,priznaj ,filozofijazivota predocena na papir.Pa sta dalje reci.
A ti decko kad tako nesto iznosis,da se kopira,linkuj brate a ne bljuti nesto sto je po meni za svu pohvalu.
Uobrazena bravo kraljice samo tako nastavi,čitam te ja rado kao i mnogi verujem ovdje.
Kad je nesto dobro treba pohvaliti kao i ono sto je lose treba kritikovati;))))Zar ne,jer se po toj osobini i razlikujemo od zivotinja.

Uobrazena ti si moj idol ))

Hvala drugari

Zar ce te nase male rasprave ili da ih nazovemo 'sukob misljenja' odvratiti od daljeg pisanja?
Nisi li cula da je cak i Da Vinchijev kod proglashen plagijatom knjige sveta krv sveti gral?
Unatoch tome,ljudi su citali Brauna bez daha.
Tvoj blog cini ovaj forum vrednijim.Nemoj me razocarati!

Otkucaj srca

Ljudi, život je borba.
Život je cudo.
Život je divan zbog neizvesnosti.
Zamislite svet u kome bi sve unapred znali -svaki korak, svaki dan, sve sta će se desiti, svet bez ijednog iznenađenja - ni prijatnog ni neprijatnog. Da, reći ćete ‘bilo bi lepo da ima samo prijatnih iznenađenja’. Nema. Zato se i zove život. Nije bajka.

Umesto što očajavate zbog loše sudbine i nedostatka sreće, zapitajte se koliko ste zaista učinili za sebe?
Život je dar. Niko od nas ga nije tražio. Dat nam je. Na poklon. I niko nam ga NIKAD neće dati ponovo! Pa, zar taj jedinstven poklon omeđen tim granicama koje nismo tražili, ali koje postoje kao i poklon mimo naše volje, kao cvet koji poklonite dragoj osobi i uvene, zar taj jedinstven poklon nije grehota uništiti očajavanjem umesto življenjem?

Život nije lak. Ali je lep. To je moj moto. I mene šamara. I mene tuče. I nokautira me. I ustanem. I idem dalje.
I nije život kriv. Život je naš sopstven. Ako je život kriv, a on je naš, sami smo krivi.

Otrpi, i nastavi dalje. Ništa ne ide po planu, osim u filmovima. Filmovi su lepi ali kratko traju.
Život traje onoliko koliko si ga voljan živeti.

Onda, budite živi, nemojte biti mrtvi pre poslednjeg otkucaja srca.

Mitzi,
Da ovo nije tvoj blog , rekla bih ti da si izvanredna i da predivno pises.. i da ti je dusa cista kao suza...

Obozavam kratke price - pogotovo stil "Bukovskog" - Volim davati kritike, i komentare na te kratke price.
One bi trebale biti misaone, da uvedu coveka u razmisljanje...
Krttke price mogu biti tuzne i poucne...Al',one sa zivotnog puta su najtoplije i najiskrenije i najjradje se citaju.
Necu davati komentar na kratke price " Uobrazene", iskreno mislim - da su dobre, ali da ona moze i bolje, i opisno i poucno...

Zemlja reci
Krug i trougao u novom ruhu- govor ociju

Jednom, ne tako davno, a to za ovu priču nije toliko ni važno kada se zbilo, u jednoj zemlji koja se teško zemljom može nazvati jer zemlje nije imala, počinje ova priča. Ta zemlja sazdana je od reči i nema granice, prostire se neprimetno preko svih država i granica i njene krajeve još niko nije izmerio niti je njene ulice i stanovnike iko uspeo prebrojati.
Dva putnika, putujući a ne krećući se išli su svako svojim putem kroz Zemlju Reči. Nisu znali jedno za drugo jer u toj čudnoj zemlji niko ne postoji ako ne govori. Slučaj je hteo da njih dvoje, da, bili su to On i Ona, jednog dana u istom trenutku budu na istom mestu, i da počnu razgovarati.
Sama činjenica da su bili On i Ona njima samima ništa nije značila jer On u Njoj nije video Nju, niti je Ona u Njemu videla Njega. Bili su samo dva izvora reči i misli. Dva nepresušna izvora.

Ona bi se najlakše mogla opisati kao TROUGAO koje u njenoj zemlji odakle potiče niko nije primećivao u pravoj boji, te je tužna i usamljena lutala ovom nepoznatom Zemljom Reči. U svojoj zemlji ona je bila tek lepotica ali je to nije ispunjavalo srećom. Želela je da neko vidi njene prave boje, ali je već gubila nadu. Za tren je mislila da je uhvatila onaj tanani dašak sreće ali joj je i on izmakao iz ruku i tužna, usamljena i skrhana lutala je nalazeći utehu i rečima koje su brujale Zemljom Reči.

On je bio KRUG u potrazi za novim prostorima u Zemlji Reči. Živeo je od zidanja gradova od reči, posao koji u njegovoj zemlji niko ne smatra poslom. Nije ga to mnogo zanimalo, jer otkad je znao za sebe uvek je isti problem imao – gledao je iza brda koje svi vide i mada nije video ništa bolje od drugih, verovao je da zna je kakav je svet iza, jer ga je umeo zamisliti. Zato su ga i smatrali sanjarem koji ne shvata svet oko sebe.

Prve reči koje su izgovorili nisu obećavale mnogo. Oboje su bili vešti sa rečima ali su tek iz pristojnosti započeli razgovor. Započeli… Sada je teško reći koliko je trajao taj prvi razgovor, ali posmatrajući ih, čovek bi rekao da oni nikad nisu ni prestali razgovarati. Razgovori su se spojili u jednu dugu nisku reči, koja je neprekidno rasla.

Ona je bila veštija sa rečima, govorila je iz Srca, jezikom koji svako ko čisto srce ima može razumeti. Njene reči su ga malo plašile. Mislio je da se ona to igra sa njim i da će ga već sledećeg trena ostaviti kad joj dosadi. A to nije želeo, prijala mu je ta igra. Ipak, kako je dolazio iz drugog sveta, nije potpuno mogao razumeti njene reči, jer mu je srce bilo zamućeno senkama prošlosti koje su ga pratile. Godila mu je svaka njena reč i želeo je da joj kaže da nastavi, da ne prekida, da ostane tu stalno, ali se bojao da je ne uplaši kao dete lastavicu kad želi pomilovati, pa je govorio neke tuđe reči koje lepo zvuče.

TROUGAO ne bi bila TROUGAO kad ne bi drugima mogla osvetliti put i rešila je da to i njemu učini: “Zašto mi govoriš tuđim rečima? Valjda imaš svoje reči?”. - Imam, naravno, promucao je KRUG zbunjeno, i nastavio da stoji nem pred njom. Trenutak dug kao večnost činilo mu se, a onda su reči potekle, reči za koje nije ni znao da postoje u njemu. Ona je bila presrećna i smejala se zadovoljno i pružila mu vrč nek čudne tečnosti da ispije.

Čarolija? Da, tako izgleda sa strane. Ustvari, to je samo bio Eliksir Istine koji mu je ponudila. Imao je čudan ukus, peckav u ustima, pomalo opor, nije bio tako sladak kao sve ono šta je pre toga probao.

Dogovorili su se ćutke, što im je inače od početka polazilo za rukom, da i nadalje njihove reči budu samo Istina, jer u svetovima odakle su dolazili carovala je Laž, a od nje im je oboma bilo muka.

Ubrzo, stajali su jedan naspram drugog zbunjeni i radosni u istom trenutku. Kad bi KRUG pomislio nešto TROUGAO bi to rekla, i obrnuto. Imali su utisak kad gledaju svoj odraz u ogledalu. Ipak, ona je za nijansu i dalje bila hrabrija i vodila ga sve dublje do svog srca. KRUG je već dobro istražio njeno srce i dušu ali je ipak uvek iznova pomno svaki detalj zagledao, svaku njenu reč u sebi mnogo puta ponavljao, a TROUGAO je tražila ponekad da i više puta objasni neke svoje reči. “Ovaj TROUGAO ili govori drugim jezikom ili ja ne umem govoriti” mislio je KRUG, ali je strpljivo objašnjavao svaku svoju reč koju bi TROUGAO iz svih uglova posmatrala.
Posle nekoliko dana već su se poznavali kao da su zajedno odrasli i mogli su satima ići bilo kojim putem kroz Zemlju Reči a da se ne izgube. Ipak, jedne noći, ko zna kako zalutali su u Crnu šumu. Rekla mu je da joj nije prijatno tu, jer se gadi ljudi iz Crne šume, u svom svetu sa jednim takvim čak mora živeti, i KRUG, koji je ljude iz Crne šume, tek površno poznavao, a i to mu je bilo previše, shvatio je da ako odmah ne učini nešto hrabro, da će TROUGAO nestati. Samo mu je jedna sila na svetu mogla sada pomoći a nju je mogao dozvati samo ako se zagleda u svoje srce.

Izgovorio je par reči, na jeziku njenog sveta… nastala je tišina i ona je polako pitala „Šta mi to govoriš, reci to na našem jeziku”.

Da, baš sam glup, pomislio je KRUG, pa njen svet nije onaj gde živi i ponovio, ovaj put na njihovom, zajedničkom jeziku: „Volim te“.
TROUGAO je pocela da plače. Već dugo niko joj to nije rekao a od KRUG-a se tome nije ni nadala, mada je već počela sanjariti o tome. Pred njenim očima, odjednom je vatromet boja počeo da se stvara. Sve potisnute boje koje je TROUGAO mislila da više neće videti ponovo je počelo prepoznavati.

Među njima više nije bilo tajni. Stajali su jedno naspram drugog sa bujicom reči u mislima. Samo je Vreme sada stajalo između njih. Lak protivnik, pomislili su.

TROUGAO je gorela od želje da sve ispriča i jednog dana pričala je o svetu u kome je živela i čoveku iz Crne šume sa kojim je živela, kako je u njemu zamislila KRUG. Nije ni znala da je nehotice zarila mač KRUG- u grudi. Pred očima mu se smračilo a reči su pomešale redosled i nije nalazio prave. Uspeo joj je objasniti da ga to boli, da to ne čini.

KRUG je već isuviše zavoleo TROUGAO da bi dozvolio da zbog jedne rane stane i da je pusti samu da dalje tumara Zemljom Reči. Rešio je da ustane i nastavi dalje. TROUGAO, koja je zavolela okruglo srce, rešila je da se promeni. Do tada, već nekoliko puta TROUGAO i KRUG su se raspravljali – TROUGAO je bila ljubomorna a KRUG se smejao i godilo mu je što je tako. Ipak, TROUGAO nije želela da izgubi svoj KRUG i čvrsto je odlučila da se promeni. Na veliko iznenađenje KRUG-a, promena je bila brza i potpuna, toliko da se KRUG uplašio da ga TROUGAO više ne voli.

Vreme je činilo svoje i TROUGAO I KRUG su polako otkrivali jedno drugome i najtajnije kutke svojih života. Dok jednog dana, KRUG nije rečima povredio TROUGAO.

Jutro je bilo crno, Svetla nije bilo, samo ceduljica sa par reči da više neće doći.

KRUG je plakao.

Shvatio je koliko je TROUGAO zapravo ranjiva i iako nije nikada želeo da ga povredi, uspeo je. Shvatio je da je bez nje sve uzaludno. I po prvi put u životu, KRUG je molio za oproštaj, za novu šansu. TROUGAO, koja nije nikad zlonamerna bila, nije mogla gledati bol koji KRUG trpi i vratila se.

Uskoro, Zemlja Reči je postala pretesna za njih dvoje. Želeli su da osete jedno drugo u običnom svetu, da vide hoće li reči isto zvučati. Međutim, Vreme, neumitni gospodar sudbina nije želelo zastati. Počelo ih je svojom nemilosrdnošću plašiti jer je mrvilo sve planove koje su pravili, kako da se van Zemlje Reči sretnu. A to nije bilo lako jer su njihovi svetovi bili daleko jedan od drugoga.

KRUG se borio svakodnevno u svom svetu da mu dozvole da poseti TROUGAO. Niko ga nije razumeo, čak ni prijatelji. Na kraju je morao slagati, jer da je rekao šta zaista želi, ne bi mu dozvolili da u njen svet uđe.

Njihov susret, van Zemlje Reči, desio se u njenom svetu. Iako je KRUG-u TROUGAO verovala, da će doći – to mu nije smela verovati. Isuviše mnogo rana je pre susreta sa KRUGOM ostalo na srcu TROUGLA i ona se nije usuđivala da u susret poveruje. Ipak, pomagala mu je u svemu da bi uspeo i konačno, KRUG I TRPUGAO jedna duša a dva tela, postali su jedno. Dugo su posmatrali jedno drugo kad su se sreli i reči nisu bile potrebne, ovoga puta oči su govorile jasnije.

U predahu

Ovaj trenutak ..dok pisem ove reci nece se nikad vise ponoviti...i zato sad ovog momenta uzivam u njima…

Ja sam nesto sto ima svoj oblik …i svaka promena me boli...ali sama moram doci do saznanja, zasto neke stvari moram da menjam, zasto sebe moram promeniti…ako to radim pod prisilom …onda to nije pozitivna vec nametnuta promena …u svakom slucaju treba probati...samo tako cemo nauciti sta nam se svidja a sta ne...i necemo biti nemi posmatraci …vec aktivni ucesnici u zivotu….koji je ipak nas….

Ines69 je napisao/la:Zar ce te nase male rasprave ili da ih nazovemo 'sukob misljenja' odvratiti od daljeg pisanja?
Nisi li cula da je cak i Da Vinchijev kod proglashen plagijatom knjige sveta krv sveti gral?
Unatoch tome,ljudi su citali Brauna bez daha.
Tvoj blog cini ovaj forum vrednijim.Nemoj me razocarati!

Po meni dva najbolja bescelera su to.Mada ih ja shvatih kao avanturu njegove mašte a ne kao istinu;)))