Snovi i secanja-Blog jedne Uobrazene

Zasto zivim u Srbiji

Zašto živim ovde, pitaš? Da živim ovde zato što moram, to ne bih bila ja. Ne verujem da je trava zelenija u komšijskom dvorištu, ne verujem da je svugde drugde bolje, verujem da pametan čovek živi gde mu je dobro a budala gde se rodio.Nisam naučila da bežim od problema. To je stvar integriteta. Znam gde sam rođena i da je to samo plod slučajnosti, zato je Srbija moja rodna zemlja samo po spletu slučajnih okolnosti koje sežu ko zna koliko unazad pre mene, ali Srbija je moja zemlja u onom elementarnom smislu. Ne prostor omeđen granicama, već hiljade ljudi koje znam, desetine onih koje volim, nebrojene uspomene, dobre i loše. Možda bih i otišla, kad bih mogla potrpati sve one drage ljude, mesta, stabla, ulice i reke, planine i sećanja koja mi znače. Nema tako velikog ni autobusa ni voza ni broda ni aviona da ponese ono šta u jedno srce stane. Ako i odem nekad odavde to neće biti jer sam razočarana u ovu zemlju. Ona je moja, i volim je ne zato što moram. I najzad, ovo je jedini slučaj da se u neku ruku “pravdam”, inače za pitanja srca se ne pravdam nikome, i niko ne treba da se pravda za pitanja srca. Ko voli Srbiju imaće snage da okrene prekidač u svojoj glavi i shvati da treba da bude deo promena koje želi da vidi. Život nije restoran u kome te drugi služe. Sami ga kreiramo i živimo čak i ako ništa ne činimo.

Umorne oci

Prekrasna zora. Izdizala se nad gradom u jutru. Svetlozuti zraci probijali su se kroz maglu i dim do umornih očiju. Nakon neprospavane noći čini se kao san. Ustvari, to je apsurd jer otvara dan, nosi svetlo. Svejedno, poput halucinacije u groznici, zgrade postaju žute, nebo ružičasto, a ulice crvene. Poželiš jednostavno stati i gledati, gledati taj trenutak, uhvatiti ga i zarobiti u svom sećanju, jer znaš, to je jedan i jedini put kada ćeš takvim ga videti. Nećeš izvaditi mobilni niti ga pokušati slikati, jer znaš da će ti nešto promaknuti, baš ono nešto što ga čini posebnim.
S pogledom bacaš poslednju cigaretu i duboko uvlačiš dim, koji osetiš zapravo odvratnim s obzirom na to da si povukla do filtera (ipak je zadnja). Nakašlješ se refleksno nekoliko puta i osetiš se teško i staro. Ulice su gotovo prazne i baš ih takvim trenutno i priželjkuješ. Zadnje što bi htela je da te neko vidi teturavu, nervoznu i naravno, s onim tupim pogledom u crvenim očima.

Atrakcije zivota

Primetila sam stakleni dah na jednoj od svojih fotografija. Ništa posebno, samo je malo zagrebao površinu i nastavio živeti svoje razaranje. Hladnoća konzervise najstrašnije osećaje i pravi porculanske figurice za nas koji samo skupljamo materijal za vitrinu života. Ona ne postoji, ta vitrina, ona je sutra u svojoj najreprezentativnijoj raskoši. Skup beskonačnih sutra. Budućnost koja nikad nije imala nameru postati budućnost, zato je pišemo krasopisom. Smrt je lepa, ali
lepše su krhotine života, one izvlače svetlocrvenu krv na površinu.
Meni zastaje dah nad nesrećom. Onom korozivnom, koja traje dovoljno dugo da se s pravom naziva nesrećom, a zahvata dovoljno polako da samo precizno oko je može spaziti. Volim oštećene slike. Volim oštećene ljude. Nekad sam ih imala potrebu spašavati. Sad ih uokvirujem. Radim izložbu života. Ne verujem u Sudnji dan. Verujem u sudnje momente. Kad odjednom te zapahne hladnoća koja struji iz pukotina oštećenih. Hvataš se za zalihe topline, no zgroziš se jer privremeno nestaju. Sama na kraju sveta, sama u sobi s ogledalima koja svojevoljno pucaju. Ništa se ne događa. Samo umire čovečnost u koju si verovala. To je srecan trenutak za umetnost i kupiš krhotine da ih nalepis na pano, da ih nosiš na grudima kao privezak, dok se ne uhvatiš da si postala zvekećući cirkus koji neprestano kupi nove atrakcije.

na kraju dana,kad spusti se tama,
kad zatvore se vrata, kad utihnu glasovi ...

u kasni sat, u minuti do ponoći, u noćima mladog meseca, u noćima bez daška vetra, u noćima besanim, u noćima olujnim ...
kad munje paraju nebo
kad te je grmljavine strah
kad bojiš se tišine
kad vlada muk
kad bešumno padaju
zvezde ...

šta je još jedino
važno?

ruke koje te grle ...

Slušam prastaru Balaševićevu baladu o prvoj ljubavi i prisećam se, da, prisećam se proteklih godina. Pred mojim očima se odigrava film, pravi pravcati igrani film satkan od malenih sličica u plavićastoj boji sna, sličica do sličice i svaku nazivam nezaboravnom.

Šta je to čudesno u nama da nam omogućava gledanje tog filma koji nije i nikada neće biti prikazan ni u jednom bioskopu na svetu, unikatnog i jedistvenog filma koji se krije u svakoj ljudskoj glavi? Ko je režiser, a ko snimatelj te velike gala predstave koju nazivamo život?

Mozak, ta čudesna tvorevina u našoj glavi, kristalni dvorac u kojem se skriva čarobnjak koji pokretom svoje ruke, pretvara skoro sva naša delovanja i mnoge naše osećaje u misaone slike i stvara galeriju sećanja. Trenutak do trenutka, slika do slike, dugačka niska naše prošlosti iz koje se onda, kada poželimo, kao film odvija naš proživljeni život.

Čarobnjak u tom kristalnom dvorcu bdije nad trenutcima, on pri svakom novom treptaju oka podiže svoju ruku i pozdravlja novi izazov kojim smo konfrontirani.
Naša svest ne oseća neumoran rad tog malenog nevidljivog čovečuljka, ali nam omogućava da to večno titranje, u našim glavama, i iz njega proizašle slike pamtimo kao događaje i nazivamo svoje prošlo vreme.

U kristalnom dvorcu u našim glavama se odvijaju procesi koji su nedostupni našoj svesnoj spoznaji pa tako je i za znanost taj čudesan svet još uvek neodovoljno shvatljiv.

Mi smo, kao bića koja čuju, vide, mirišu, probaju, dodiruju i tako doživljavaju svet oko sebe zavisni o međusobnom delovanju cula i mozga.

Trenutak do trenutka, milijarde takvih aktivnih, ali neponovljivih trenutaka čine reku vremena koja teče u nepovrat.

Taj nečujni i nevidljivi čarobnjak u našim glavama, je često spasilac našeg života, on je stvaralac naših osećaja, nevidljiva senka našeg postojanja i večna straža našim sećanjima.

A onda me je jutros neko podsetio na ovu baladu odlazi cirkus . Da taj čarobnjak ponekad postaje i pajac, čovek na žici, stari klovn koji nas tužna lica nasmeje i vodi ka suncu postojanja.

Igramo
igru s pravilima,
za dva igrača
sve je dozvoljeno
osim nedozvoljenog...
sve smemo
osim zabranjenog,
sve umemo
osim nenaučenog...

bez maski,
lica u izlogu,
zaigranost iza ugla...

u pogledu zapisanog trajanja,
iskrenost kao ulog
nema
gubitnika